субота, 12. април 2014.

БОЖАНСТВЕНА КОМЕДИЈА - Данте Алигијери

ПЕТО ПЈЕВАЊЕ

Други круг. Минос. Грешни љубавници.
Франческа из Риминија и Паоло Малатеста.

Тако се спустих из првога круга
у други, мањи простором, ал` који
тим више јечи од плача и туга.

Ту Минос, страшан, зубма режећ стоји,
на прагу ондје гријехе испитива,
суди и шаље, репом правду кроји.

То јест, кад душа, на несрећу жива,
ту стигне, сва се исповиједа тада,
а овај зналац сваког дјела крива

да јој у паклу мјесто што јој спада:
толико пута свије реп на тијелу
колико треба ступњева да пада.

Пред собом има увијек хрпу цијелу;
по реду иду да му суд сазнаду:
кажу и чују, и већ су у ждријелу.

"О ти, што идеш к овом болном граду",
завикну Минос кад ме оком срете
у службеном се прекинувши раду,

"пази куд идеш и на чије свјете;
не гледај што су ту широки пути!"
"Што вичеш тако!" мој се вођ уплете;

"ти његва пута усудног не мути,
јер тако хоће ондје гдје се може
што год се хоће; зато одсад шути!"

Сад стану болни звуци да се множе
у мојем слуху; сад стигох на путе
гдје многи јаук сву ми душу проже.

До мјеста дођох гдје сва свијетла шуте,
што шуми као море у олуји,
када га вјетри с разних страна муте.

Паклени вихар, што без станке хуји,
ту носи душе и замаху пуну:
мучи их, бије, вртећ их у струји.

Кад буре с њима на руб гротла груну,
стане их вика уз куку и леле,
и онда Божје величанство куну.

Чух да су казна такве сузе вреле
за оне што им гријех пути гове
и којима су страсти разум сплеле.

Ко чворци крил`ма ношени што плове
зими у јату растегнуту широм,
тако и вјетар зле духове ове

врти и носи амо тамо виром;
нема им наде да ће икад биједу
смањити, камо л` починути с миром.

И ко што ждрали у другоме реду
плове, док болно гласови им звуче,
тако и сјене плачући у једу

стижу, а оно зло их собом вуче;
па рекох: "Мештре, какви су то људи,
које толико црни уздах туче?"

"У скупу, што радозналост ти буди,
прва је", рече, "царицом се звала
над мноштвом разних језика и ћуди. 

Тако се ода блуду да је дала
узаконити, страст што гадна жели,
не би ли тако своју љагу спрала.

Семирамис је; она, повијест, вели,
наслиједи Нина, кому бјеше љуби;
султани су у њену земљу сјели.

Друга се, Дидо, због љубави уби,
невјерна ријечи што је мужу даде;
И Клеопатра блудом душу згуби."

Хелену видјех што толике јаде
проузрочи, и Ахила јунака,
који на крају због љубави паде.

Ту бјеше Парис, Тристан и још јака
чета, и све ми редом каза сјене,
због љубави што допадоше мрака.

Када ми вођа све те древне жене
и витезове именова тако,
свалда ме жалост, мрак падне на мене.

ФРАНЧЕСКА ИЗ РИМИНИЈА И ПАОЛО МАЛАТЕСТА

"Да ми је", рекох, "ријеч прозборит како
са онима у згарљају, које,
како се чини, вјетар носи лако."

А он ће: "Кад се приближи то двоје,
љубављу њином куми их и брати,
и дозват ће их заклињање твоје."

Тад викнух, чим их вјетар к нама сврати:
"О дођите нам, душе пуне сјете,
зборите с нама, нема л` тко да крати!"

Ко голубови, које жеља крете,
што к слатком гнијезду с пожудама свима
држећи широм мирна крила лете,

тако из чете, гдје је Дидо с њима,
кренуше к нама по зраку опаком;
толику снагу зов милостан има.

"О добри, мили створе, што тим мраком
долазиш к нама, којих крв се проли
омастивши и земљу својим знаком,

ми бисмо, да нас краљ свемира воли,
молили за те, јер због зла нам јада
срце те, видим, самилосно боли.

Је л` слушат вам ил` зборит душа рада:
ми ћемо слушат или зборит знати,
док вјетар шушти, као ево сада.

У приморском ме граду роди мати,
гдје слази Пад и починку се нада
с притока дружбом, што га путем прати.

Љубав, што брзо њежна срца свлада,
занесе овог да ми дражи жели,
отете тако да још срце страда.

Љубав, што љубит љубљеноме вели,
зенесе мене свим што њега краси,
и још јој, ето, чари нису свели.

Љубав нам жиће истом смрћу згаси;
наш убојица паст ће у Каину."
Такви су до нас допирали гласи.

Кад чух те душе и сву муку њину,
поникох ником, све док пјесник шута
и не рече ми: "Куд се мишљу вину?"

Одвратих на то: "О жалости љута!
Колико слатке мисли их и снови
доведоше до овог болног пута!"

Обратих им се тад уз упит нови:
"Франческа, плачем с твоје муке вајне
и жалост ми се око срца ови.

Ал` реци ми: за вријеме чежње бајне,
како и гдје вам љубав згоде даде,
да своје жеље упознате тајне?" 

А она: "Веће боли не имаде,
већ сјећати се својих сретних дана
у невољи; и твој то вођа знаде.

Ал` ако ли ти прва клица знана
љубави наше пажње тако мами,
испричат ћу ти ока расплакана.

Читасмо једном, да с` отмемо чами,
о Ланцелоту, ког је љубав сплела;
без сваког страха бијасмо и сами.

Често се наша два погледа срела,
и блиједило нас увијек посу живо,
ал` нас је само једна страна свела.

Кад читасмо баш како је цјеливо
љубавник онај уста жељкована,
овај, што завијек са мном се везиво,

дршћућ ми даде цјелов сред усана.
Сводник је књига и њен писац био:
већ не читасмо даље тога дана."

Док један прича, други дух је лио
толике сузе, да се од тог јада
ко да ћу умријет обезнаних цио;

и падох ко што мртво тијело пада.



БОЖАНСТВЕНА КОМЕДИЈА - Данте Алигијери

ПАКАО
(избор)

ПРВО ПЈЕВАЊЕ 

(ОПШТИ УВОД)

На пола нашег животнога пута
у мрачној ми се шуми нога створи,
јер с равне стазе скренувши залута.

Ах, каква бјеше, мучно ли се збори
та дивља шума гдје драч стазе крије!
Кад је се сјетим, још ме страва мори.

Чемернија ни самрт много није;
ал` да бих казо што ту добро нађох,
испричат ми је друге згоде прије.

Ја не знам право како тамо зађох,
тако сам био сном омамљен, кадно,
залутавши, са праве стазе сађох.

Ал` кад сам стиго једном бријегу на дно,
тамо гдје крај је оној био дрази
што нагна страву у срце ми јадно,

погледах увис те му леђа спазих
већ одјевена зракама планета,
што право води свијет по свакој стази.

Тад преста мало страва да ми смета,
што сву ноћ није срцу мира дала,
ноћ проведену у толико сјета.

И као човјек који је из вала
без даха на крај испливо, па гледа
натраг на воду опасну са жала,

тако и дух мој, јоште склон да преда,
на оно се је освртао ждријело
што живу проћи никоме још не да.

Одморив мало утруђено тијело,
уз обронак се пусти дадох гдјено
на доњој нози тежиште је цијело.

Ал` истом да ћу узбрдо, кад ено
однекуд пантер брз и гибак пао,
с крзном што бјеше од пјега шарено;

и није ми се више с ока дао,
већ ме у ходу пријечио све јаче,
па сам се враћат више пута стао.

Бијаше јутром, те се сунце заче
да диже с истим звјездама ко тада
кад божја љубав по први пут маче

те ствари дивне; па ми тако сада
то њежно доба у тај час о зори
пробуде наду да је добру рада

и она звјерка у свијетлој одори,
ал` тол`ко не, да не бих премро цио
кад видјех гдје се лав преда мном створи.

Тај као да је на ме доћи хтио
од глади бијесан, подигавши шију,
реко би: и зрак уплашен је био;

и вучица што изгледаше свију
пожуда сита у својој сухоћи,
и због које већ многи сузе лију.

Страх с њена лика с толико ми моћи
на душу паде те ми наду уби
да ћу врхунца икад се домоћи. 

Ко што су оном што добитак љуби
на мисли само плач и јади љути,
кад дође вријеме гдје мора да губи,

тако и мене звијер немирна смути,
што прилазећи стаде да ме гања
полако тамо гдјено сунце шути.

За вријеме оног низбрдног лутања
искрсне нетко испред очију мојих,
на око слаб од предуга ћутања.

У пустоши кад видјех како стоји:
"Смилуј се" - викнух - "на невоље моје
тко био, сјена ил` жив човјек који!"

"Већ нисам човјек; бјех у дане своје,
а родитељи, ломбардијско племе,
а Мантове ми бјеху обадвоје,

Sub Iulio, ал` касно, родише ме;
Рим ме за доброг Аугуста знаде,
кад богова је лажних било вријеме.

Био сам пјесник; стих мој у славу даде
Енеји што из тројског дође града,
Илион горди пошто спаљен паде.

Ал` куд ћеш натраг ти од оних јада?
И зашто нећеш уз бријег смјело,
што свих је извор и узрок наслада?"

"Та ти ли си Вергилиј, оно врело
гдје рјечитости кључа ријека права?"
одвратих пригнув застиђено чело.

"Ти, што си свјетлост пјесника и глава
награди љубав коју за те гојих
и која твој ми спјев у руке дава!

Ја поклоник сам ремек-дјела твојих,
и лијепи стил, што на ме пажњу сврну,
само из дјела твојега усвојих.

Погледај скота што ме натраг врну!
Мудраче славни, не дај ми подлећи;
све жиле ми и била пред њим трну!"

Видјев гдје плачем он ће на то рећи:
"Стазама другим поћи ти је сада,
с тог дивљег мјеста желиш ли утећи;

јер звијер што даје толико ти јада,
тим путем не да да се крећу људи,
већ дотле смета док им смрт не зада;

а тако зле и дивљачне је ћуди
да увијек жудњом незаситом дише
и јело у њој глад још већи буди.

С много се звијери пари, и с још више
њих ће се парит, док Хрт не похити
и док јој болном смрћу не кидише.

Тај неће земљом, новцем да се сити,
већ мудрост, љубав, крепост су му храна;
међ Фелтром ће му дом и Фелтром бити.

Италију ће спасти од злих дана,
за коју паде дјевица Камила,
Евријал, Низ и Турн од смртних рана.

Ту звијер ће свуда гонит његва сила
докле је опет не врати у пако,
откле је завист први вођ јој била.

Стог држим да је добро за те, ако
за мном пођеш, а ја вођом ћу ти
бити, и проћ ћеш вјечним мјестом тако

гдје узвике ћеш очајања чути
духова древних што се болом гуше,
кличући другој смрти да их спути.

Видјет ћеш: неки у огњу се скруше
задовољни јер надају се стићи,
ма када било, међ блажене душе;

а к потоњима хтједнеш ли се дићи,
достојнија ће душа доћи тада,
с њом ћу те пустит кад ми буде ићи,

јер онај цар што тамо горе влада,
зато што његве нисам знао вјере,
не пушта са мном до својега града.

Његово се царство на све стране стере,
ал` ондје су му пријесто, власт и двори;
о сретан ли је кога одабере!"

"Пјесниче", рекох, "чуј што глас мој збори:
тако ти бога, којег ниси знао,
да би ме јад тај минуо, и гори,

води ме куд си малочаш ме звао,
па да пред врата светог Петра дођем
и гдје је, велиш, јад на душе пао."

И он се крете, а ја за њим пођем.

четвртак, 10. април 2014.

БОЖАНСТВЕНА КОМЕДИЈА - Данте Алигијери

ИЗ ТРИДЕСЕТ И ДРУГОГ И ТРИДЕСЕТ И ТРЕЋЕГ ПЈЕВАЊА

Девети круг. Антенора и издајице домовине или странке. 
Гроф Уголино и надбискуп Руђери.

... Већ од њега смо пошли кад у кори
угледах сјене залеђене двије,
тако да глава глави клобук твори.

И као што се крух од глади ије,
тако је горњи доњег зубима клао
ондје гдје мозак допире до шије.

Меналипу је Тидеј тако стао
слијепе очи гристи с мржње јаке,
на лубању ко овај што се дао.

"О ти, што звјерске показујеш знаке
мржње на тог ког ти зуби море,
реци ми зашто, па ако опаке

његове радње против њега зборе,
кад сазнам тко сте и гријех његов скорим,
одужит ћу се теби јоште горе,

не осуши л` се језик којим зборим."

Уголино Дантеу прича о свом трагичном крају. 

Са грозна јела грешник уста маче
и отре их о косу главе што ју
већ бјеше страга нагризо. Тад рече:

"Зар очајну да бол обнављам своју,
што срце већ при помисли ми боде
прије но о њој ријеч речем коју!

Ал` треба л` моје ријечи да роде
срамоту злици ког ждерем овако,
испричат ћу ти плачући те згоде.

Ја не знам тко си, ни како л` у пако
стиже, ал` кад те чух сред ових језа
препознао сам Фирентинца лако.

Пред собом видиш Уголина кнеза,
а овај ту је надбискуп Руђери;
сад слушај што нас овдје тако свеза.

Нећу да причам како ме на вјери
ухвати злотвор и уби, јер људи
већ све то знаду; ал` друго разбери.

Јер што још не знаш, то је начин худи
како ме уби; окрутност тих јада
чут ћеш, и потом увреду просуди.

Отвор на гајби, што се кулом глада
назива иза страдања ми љута
и гдјено јоште многи ће да страда,

већ ми показа млађак више пута,
кад зао сан ми копрену распара
којом будућност бјеше огрнута.

Ја усних овог као господара
гје лови вука с његовим вучићима
гором што Пизи град Луку затвара.

С мршавим, ревним, извјежбаним псима
Гваланде метну пред све ловце ине,
Сисмонди бјеху и Ланфранки с њима.

Трчаху отац и млади, ал` њине
већ ноге видјех гдје сустати кане,
а оштри зуби клаху им слабине.

Пробудивши се прије зоре ране,
чух гдје ми дјеца у сну плачу с јада,
лежећи са мном, и гдје траже хране.

О тврд си ако још ти бол не зада
мисо на слутњу што ме тада смути;
а кад ћеш плакат ако нећеш сада?

Пробудише се; бјеху то минути
кад нам је храна сваког дана слата,
ал` зло уснивши, свако на зло слути.

Тад чух гдје доље забијају врата
на страшној кули; сав се од тог снебих:
без ријечи гледах она лица зната.

Не плаках, јер се скамених у себи;
плакаху они. Анселмучо лану:
"Ти тако зуриш, оче, што је теби?"

Не рекох ништа, нит ми суза кану
сав дан и сву ноћ што бјеше на реду,
док ново сунце свијету опет грану.

Кад паде трачак свјетлости у биједу
тамнице тужне, и кад видјех јадан
на четир лица своју слику блиједу,

стах руке гристи, сав од бола свладан;
ал` они одмах сви на ноге скоче
мислећи да то чиним што сам гладан:

"Много би мање бољело нас, оче
да једеш од нас; не жацај се свући
ту биједну пут што с тебе живјет поче."

Смирих се да им јад не буде љући;
тај дан и други сам у муку мину.
Ах, тврда земљо, што не хтједе пући?

Када и данак четврти нам сину,
пред ногама се Гадо пружи мојим
велећи: "Оче, помози свом сину!"

И умре; и ко ти мене гдје стојим,
до шестог дана видјех како пада
још троје редом. Слијеп већ, тад над својим

тетурат стадох породом, и мада
већ мртви бјеху, два дни сам их звао.
Што бол не сможе, пост учини тада."

Рече и очи искоси, и као
под зубима кад кост се ломи псету,
тако је главу опет гристи стао.

Авај, о Пизо, ругло свему свијету
у лијепој земљи гдје се р`јеч si збори!
Кад сусједи те не казнише клету,

нек се Капраја и Горгона створи
на ушћу Арна браном, и све живо
што је у теби нек вода помори!

Јер нек је свијет о кнезу и казиво
да издајом те лишио каштела,
мучити зато дјецу бјеше криво.

Премлади бјеху још за таква дјела,
о нова Тебо, Угућон, Бригата
и два што пјесма већ их је навела.

Превео Миховил Комбол


БОЖАНСТВЕНА КОМЕДИЈА - Данте Алигијери

ТРЕЋЕ ПЈЕВАЊЕ

(ВРАТА ПАКЛА - Предворје)

"Кроз нас се иде у град свију мука,
кроз нас се иде гдје се вјечно плаче,
кроз нас се иде до пропала пука.

Правда нам творца вишњега потаче:
божанска свемоћ, мудрост што све знаде,
и прва љубав градити нас заче.

Што год створења прије нас имаде,
вјечно је, па смо и ми вјечна вијека;
тко уђе нек се кани сваке наде."

Оваква видјех мрка слова пријека
врх једних врата, па ћу тад овако:
"Тврд ми је, вођо, смисо тих изрека."

А он што свему домишља се лако,
рече: "Сад не дај да те сумња свлада,
малодушје нек овдје умре свако.

Сад стигосмо до мјеста тешких јада,
ко што ти рекох, гдје се свијет јати
што благодати ума лишен страда."

И на то руком моју руку хвати
и ведрим лицем, што ме осоколи,
у тајно царство пође да ме прати.