О језику, роде, да ти појем,
о језику, твом и мојем!
О преслатком гласу оном,
у кому ти миле мајке
усниваху слатке бајке,
кога шаптом и ромором
души ти се св`јест пробуди,
те ти спозна и увиђе,
да то боље није ниђе
до на твоје мајке груди`!
По њему те св`јет познаје жива,
по њем ти се будућност оснива.
Зато ув`јек к њему тежи,
у његово јато хрли,
око њега ми се грли
и у чврсто коло вежи,
па ти неће временити
бурни тр`јеси да науде,
по језику док те буде,
и главом ће тебе бити!
Љуби си га, роде, изнад свега,
у њем живи, умири за њега!
У њем све си благо славиш,
што ти оста од старине,
немаш љепше ни баштине
потомству си да оставиш.
Алем-камен он ти буди,
ког да чуваш као око,
ког да браниш као соко,
кому да си вјеран свуди.
Свака зв`језда својим свјетлом с`јева,
свака птица својим гласом сп`јева.
Ти језиком својим збори!
Слатким гласом материним
одликуј се међу иним!
Бог бо мили с њим те створи,
њим да будеш свој својему,
њим да срцу одол`јеваш,
њим да плачеш и поп`јеваш,
и њим да се молиш њему!
Туђ туђину, теби твој доличи,
туђи поштуј, а својим се дичи!
Дичити се можеш њиме:
њим цареви цареваху,
њим краљеви краљеваху,
славне му је лозе име,
славан пук га својим зове,
и док буде слави в`јека
биће и он њојзи јека
од вјекова у вјекове.
Од Стамбола града до Котора,
од Црнога до Јадранског мора
њег`ву царству простор пуче,
Ту по горах и долина`
преко девет покрајина
свуд га мајке дјецу уче;
соколова, соколића
његовијех гн`јездо ту је,
свуд труд се пјеват чује
пјесан Марка Краљевића!
Јуначкијем гласом у њем поје
јунак народ успомене своје.
Уз гусле се у њем оре
кроз све в`јеке к нами доли
све радости и све боли
нашег св`јета - пјесни творе
утрнулих наших плама,
освјетланих наших лица,
сва је наша повјесница
велик само због пјесама!
Он ти свакој тузи и радости
он ти душе ц`јелој унутарњости
једин` прави тумач бива.
У њем ти се жалост топи,
да ти суза лице шкропи,
у њем с чувства радостива
твоје срце ватром гори,
у њем само потпунома
љубав милог твога дома
јасно, красно теби збори.
Љуби, роде, језик изнад свега,
у њем живи, умири за њега!
По њему си све, што јеси:
своје т`јело, удо св`јета,
бус посебног свога цв`јета
у народа силној смјеси.
Без њега си без имена,
без дједова, без унука,
у прошлости сјена пука,
у будуће нити сјена!
(1860)
о језику, твом и мојем!
О преслатком гласу оном,
у кому ти миле мајке
усниваху слатке бајке,
кога шаптом и ромором
души ти се св`јест пробуди,
те ти спозна и увиђе,
да то боље није ниђе
до на твоје мајке груди`!
По њему те св`јет познаје жива,
по њем ти се будућност оснива.
Зато ув`јек к њему тежи,
у његово јато хрли,
око њега ми се грли
и у чврсто коло вежи,
па ти неће временити
бурни тр`јеси да науде,
по језику док те буде,
и главом ће тебе бити!
Љуби си га, роде, изнад свега,
у њем живи, умири за њега!
У њем све си благо славиш,
што ти оста од старине,
немаш љепше ни баштине
потомству си да оставиш.
Алем-камен он ти буди,
ког да чуваш као око,
ког да браниш као соко,
кому да си вјеран свуди.
Свака зв`језда својим свјетлом с`јева,
свака птица својим гласом сп`јева.
Ти језиком својим збори!
Слатким гласом материним
одликуј се међу иним!
Бог бо мили с њим те створи,
њим да будеш свој својему,
њим да срцу одол`јеваш,
њим да плачеш и поп`јеваш,
и њим да се молиш њему!
Туђ туђину, теби твој доличи,
туђи поштуј, а својим се дичи!
Дичити се можеш њиме:
њим цареви цареваху,
њим краљеви краљеваху,
славне му је лозе име,
славан пук га својим зове,
и док буде слави в`јека
биће и он њојзи јека
од вјекова у вјекове.
Од Стамбола града до Котора,
од Црнога до Јадранског мора
њег`ву царству простор пуче,
Ту по горах и долина`
преко девет покрајина
свуд га мајке дјецу уче;
соколова, соколића
његовијех гн`јездо ту је,
свуд труд се пјеват чује
пјесан Марка Краљевића!
Јуначкијем гласом у њем поје
јунак народ успомене своје.
Уз гусле се у њем оре
кроз све в`јеке к нами доли
све радости и све боли
нашег св`јета - пјесни творе
утрнулих наших плама,
освјетланих наших лица,
сва је наша повјесница
велик само због пјесама!
Он ти свакој тузи и радости
он ти душе ц`јелој унутарњости
једин` прави тумач бива.
У њем ти се жалост топи,
да ти суза лице шкропи,
у њем с чувства радостива
твоје срце ватром гори,
у њем само потпунома
љубав милог твога дома
јасно, красно теби збори.
Љуби, роде, језик изнад свега,
у њем живи, умири за њега!
По њему си све, што јеси:
своје т`јело, удо св`јета,
бус посебног свога цв`јета
у народа силној смјеси.
Без њега си без имена,
без дједова, без унука,
у прошлости сјена пука,
у будуће нити сјена!
(1860)
Нема коментара:
Постави коментар