СУМЊА И ВЕРА - Светислав Стефановић

Тони у самоћи, верна душо моја,
Ко сен бића мога, сени изгнаника
У пусти живот; ко крик рањеника
На разбоју мртвом изгубљеног боја.

Ћутим где те гази терет дана блатних,
Каловита стопа цветни ћилим снова;
Слушам плач тајанствен палих ти богова,
Ко кроз тугу ствари пад листова златних.

Ил` не; бол твој бол је прераног цвета,
Тек што сркне сунца мраз га љути скоси:
Мре, но сласт пољупца Пролећева носи!

О, пасти на прагу откривеног света,
Слутећ живот нови пити туге гроба, -
Пун сласти рођења пре својега доба!