ЋУТАЊЕ - Светислав Стефановић

Језеро мирно стакли се и блиста,
Ни воден коњиц таласић не креће,
Ни дах поветарца несташно не леће
Да посукне та површина чиста.

По њој се шире као преко платна
Сликара неког божанског, незнана
Висока стабла лиснатих јаблана
И с небом плавим кугла сунца златна.

Видно у складно Једно све се слило.
У лаком чуну ми смо ту стојали,
Ћутећи, неми насред воде сјајне.

И ипак ми се тада учинило
Ко да смо чак у бескрај путовали.
И да смо чули свију ствари тајне.