ПРЕД КРАЈ ЛЕТА - Светислав Стефановић

Пред крај лета кад је грожђе на врхунцу,
И мирисом гуши осушена трава,
И сунцокрет мртав од љубави к сунцу -
Спржено му срце, смртно жута глава -

У вечри млаке, пуне месечине
Кад забруји песма силних зрикаваца
Невиђених, скритих под велом маглине,
Ја волим ту песму безбројних срдаца.

Њен смисао ми бива јасан чисто оку:
И док стојећ усред зрелог винограда
Из напуклог грожђа струји мирис вина,

Разумем ту песму нежељну висина,
Суву као земља та по којој пада,
И ко живот здраву, ниску и широку.