СВЕТЕ МОШТИ - Светислав Стефановић

Признати морам, волео те нисам
Ко што се жена заволи и жели,
И ако сам без тебе грцо и сам
У потоцима мојих суза врели`.

Ипак ми љубав чулнија је била,
Нит смисо јој бејаше сав у теби,
И ако си ме свега задобила,
Да ни за живот жртвовао те не би`.

Друго си била у сновима мојим
Нег верна друга на земној ми стази,
Већ као кобни дух, од ког се бојим
А ипак волим да ме мучи, гази.

О души сласти, што мога да страда
За твоју љубав, под знамењем твојим,
Ко веран хришћанин што под крстом пада,
И оживљава вером, надом својом. -

Да л` већа срећа беше да се пати,
Нег` жиће ово спокојно и мирно?
Не знам, ал` кад ми дух се тамо врати
Ко да сам неке свете мошти дирно.