среда, 29. октобар 2014.

НЕДЕЉНО ПОПОДНЕ У ДВОРЦУ ФУЛЕМ - Елизабет Спајрс

Путни Бриџ, Лондон

Недељно поподне касног септембра, један од последњих
лепих викенда дугих мрачних дана, стари брачни
парови
уживају на ваздуху крај Темзе, сунчају се,
руке им и ноге сасвим беле, разголићене,
очи им затворене под искошеним јесењим светлом,
а млади журе напред, носе нас
у гомили на вашар у дворац Фулем
где је неколицина већ распрострла ћебад и чаршаве
понете за пикник, смеју се и брбљају
док чекају музику да почне у три.
Унутар капија дворца неки човек надувава
светло обојен гумени замак величине собе,
деца нестрпљиво ишчекују зидове и торњеве па да уђу
преко сунђерастог пода по коме воле да скачу.
Дворац је празан. Бискупа нема.
Овога часа сита златна рибица плива споро у круг
у оронулој дворишној фонтани, а нешто даље
бели паун стоји укочен као кип,
непокретан као камен, да ли лепо од поноса, или од туге,
будући да је последњи од своје врсте овде, не знам.
Отворише се ниска врата на бискуповом зазиданом врту,
али
кад уђосмо ништа нас изузетно или забрањено није
мамило,
само неколико цветића беше у трави у корову
(тако неслично оним сјајним снимцима у књизи о
часовницима),
прошлост пролази сувише брзо да би се ухватила или
препознала.

Напољу, с друге стране, пошли смо путем
између тезги постављених за тај дан,
једна жена, како се могло очекивати, делила је брошуре
о нуклеарној зими и крстарећим ракетама, као да она сама
може то да заустави. Фулемски оркестар заузео је место
на подијуму, диригент објављује као увертиру
"Ти Величанствени Мушкарци у својим летећим
машинама",
укрштена сенка подударности, авиони с Гатвика
прелећу изнад у двоминутним интервалима, тичући нас
за тренутак пре но одлете у непланирану шему
веза тога дана, музика
привлачећи већи део гомиле, мушкарце, жене и децу,
чинећи их сличним статистима у филму,
у паровима, породично, нико сам колико видим,
сем једне девојчице не старије од десет година
која је иза других, потпуно изгубљена
у живом, невидљивом дневном сну, све док је мајка
не нађе
и врати је к себи додиром руке,
а ћеркица каже, невероватно,
"Мислила сам коју ће ми врсту анестезије
дати приликом првог порођаја."

Будућност се шири, а онда сужава, као дужица у оку
што се отвара и затвара,
зазиђује ме унутар собе где светлост и звук долазе
и одлазе,
прво су близу, онда далеко, као да имам вртоглавицу.
Лако је, сувише лако, замислити свршетак света
у дан сличан овом, сунце сија и оркестар свира,
музичари се поспано мичу сада уз Елингтоново "Индиго
расположење".
Лако је видети велики сиви авион како се врзма закратко
горе,
сиви метални трбух се отвара и бомба пада,
па блесак, светлост "као хиљаду сунаца",
а онда та дуга зима.
Тај бели паун. Избрисан. Златна рибица у фонтани
плива као луда док вода ври око ње и диже се пара.
Тај дечји замак. Нестао. Деца. Мајке и очеви.
Као да је нека рука изненада избрисала огромну школску
таблу.
Хвала богу ти не знаш о чему мислим.
Стискаш ми руку као да питаш, "Да ли сам с тобом овде?
Желиш ли да одем?" гурајући ме натраг у овај тренутак,
ка овој музици коју баш стижемо да препознамо, гомила
око нас
проређује се, свако жели да живи својим животом,
свака је особа један нерв, осећа и мисли
тако пуно тога, док се утисци изливају над њима
у непрекидном току, музика, док управо одлазимо
ускачући уназад у време, диригент баш чудно бира
нешто побожно, соло круницу, компоновану
и извођену вероватно овде од Парсела пре три века.
Све је као што је било, ми се враћамо путем крај Темзе
у Путни Бриџ, старе душе још увек спавају несвесне,
лако се дотичући рукама док река у благом луку скреће
око њих. Индиго расположење. Бели паун.
Зазидан врт и ниска врата.
Као да, да се то догодило, могли смо да погнемо главе
и питамо још једном да уђемо у тај невини најбољи први
свет.

уторак, 28. октобар 2014.

ТОПЛОТА ВРЕЛЕ ЧОКОЛАДЕ - Тилиас Мос

Неко ми рече да не постојим мада је гледао
тачно у мене. Он рече, пошто сам ја пркосила логици,
да је једна од дефиниција у логици то да нисам стварна
за стварност.
Рече да сам контрадикција термина, да једна моја страна
поништава другу не остављајући ништа.
Док су му се колена тресла била су слична углачаним
звечкама
својим куцкањем. Његови бркови личили су на погрешно
постављен
осмех. Моји комплименти нису га одвратили од
инсистирања
да разговара с празним простором, будући да не постоји
такво биће као што је анђео које не верује у Бога.
Показала сам му где се моја крила ту скоро била
подсечена.
Сви мсиле да крила расту на леђима, неки људи
чак претпостављају да су лопатице све што је људима
остало
од прошле славе, али моја крила стварно расту на глави,
густа коса која се укрути за лет ослобађањем
извесне хемијске лучевине што се активира кад год
скочим
с моста. Многи су анђели откривени приликом покушаја
самоубиства,
пошто би тај запловио на обузданом ваздуху. Ја сам баш
била
тај случај. Напросто, ми смо посебна врста бића,
суштински не свети, већ управо суштински бића што
лебде у зраку.
Демони имају практичне разлоге зашто не лете;
и сувише је
топло у њиховом дому у подземљу да би трпели сву косу;
поред тога
топлота чини да хемикалије испаре тако да демони нагло
падну
кад скоче и тако пропадну. Њихов подземнни дом није
чврст. Демони падају непрекидно, све дубље и дубље
унутар
зла, све док не досегну ниво где чак и узнети се значи
пад.
Мислим да је Бог страсно пожелео моја крила. Био је
забораван
да створи једна за себе када је исковао себе из чисте
мисли
лутајући кроз свемир на леђима неутрона.
Чисте мисли биле су прави каубоји. Предложила сам
Богу да скочи с моста како би активирао крила
која је био сигуран да има, никада не заборавите себе када
делите плен, али он није имао довољно вере да 
његов пад не би био бескрајан. Натукнула сам
да је у ствари направио себи крила али је заборавио;
први његов
божански чин изведен је превише давно на крају.
Не верујем у њега; он је заправо пријатно
познанство, блиски друг с којим могу
да будем своја. Веровање у њега би га ставило
у средиште свемира, док је он сигурнији
на рубовима, у најдаљем углу, тако да не мора
преко рамена да гледа како би шчепао
потајног убицу који прижељкује успон али је уморан
од чекања да Бог умре и да дође до природне
еволуције. Бог не жели да се развија. Био је
против еволуције од њеног настанка. Он не рачуна
да је много могућности остављено њему. Мислим
да је мудар да чека повољан час, мада се губи
на месечини у тек једну жишку, баш у топлину вреле
чоколаде која се шири телом као поткожни
ореол. Али веровати му прећутно би била
грешка, јер онда не би морао да одржава
своју заснованост да буде Бог. Чак и најмања и лака
маленкост сумње даје Богу нужност
да докаже да је вредан имплицитне вере коју ја
никада не пружам зато што га штитим од кварења,
од самољубивости која се понекад око њега диже, -
тамни у-вечном-паду брат.
 

уторак, 21. октобар 2014.

СЕРВИС УКЉУЧУЈЕ БЕСПЛАТНО ОСАВРЕМЕЊИВАЊЕ ТОКОМ ЖИВОТА - Џенди Ритер

Избриши редове испод свог имена. Тако треба.
Онда су на реду књиге.
Избриши наслове поглавља, римску нумерацију, индексне
картице, пословна писма. Искључи телефонске каблове.

Континенти се распадају свуда. У градовима Аризоне
диносауруси пуше цигарете
за тезгом ситничарских радњица.
Посматрају свој одраз и не смеју се.

На стубу изнад Ботаничке баште
у Бруклину, озбиљан кип
чита магазин "Најбољи начин је
бити одевен у црно! Штампа слави.

Санта Клауса интервјуишу у медецинским часописима,
он каже родитељима да наставе да лажу. Одело му је бело,
али му ципеле црне. Сви се психолози слажу.
Лакше је поднети хируршки захват него променити
мишљење,
гоовре младе жене уз своје посебен цигаре.
Ветар шиба прутове њихових ногу у црним чарапама
и шиљатим чизмама. Лишће пада колебајући се.
Грчка статуа у писоару нема једну мермерну руку.

Лимена војска ступа уз брдо
и једе супу од грашка. Пошто не рђају,
приказују их да су сан.
Чак их ни то не изазива да употребе своје бајонете.
У Тексасу, неки човек,
ничији деда
посебно, декламује уверење: Праведни морају проћи без
штете.
Конгрегација блиста од хромираних мачева,

на парчад да среже хлеб који се противи,
па испија вино сажаљења
сјајним својим устима.
Његов спокој се погрешно тумачи

опет и опет. У Кембриџу
екипа научника озбиљно изводи живот
из иловаче. Компјутером створен Дервински коров
подноси мирно еволуцију. Нико не запажа.

Две мамутске спомен статуе
уморне су од победе. Силазе
безличне, бесполне, са свог мермерног рекламног постоља.
Другде, речи

умножавају картице с упутствима.
Људи покушавају да их дохвате. Директор
на телефону виче. Искључите жице
с његовог варта. Предмети су чврсти. Детаљи у једанејст.

(намерна грешка)
више не можемо да контролишемо своје руке.
Нема више множине. Једна од Ејн Рандових мањих
личности
буди се нашав се у лошем позоришном комаду
у Камп Апалузи. Користили сте почетак мог живота,
каже им, па поново бива написан крај
као сан. Разум ми се није променио.
Она отвара уста, али глас се не чује.

Легије снова нас проналазе. Где су лезије
с наших планинарења? Да л смо се попели
на шиљаст врх или насумице на низак камен? На дну смо.
Откривају нас. Не можемо очекивати да плачу.

СЕЋАЊЕ УНАПРЕД - Моли Тененбаум

Гладовали смо. Нисмо имали ништа.
Али смо имали хлеба.
Није било шта да се једе.
Но било је парадајза у изобиљу.
Стављали смо парадајз у хлеб.
Ништа нисмо имали, ал белог смо лука имали.
Стављали смо га преко парадајза и хлеба.
Гладовали смо, но маслиново смо уље стављали
поврх белог лука, парадајза и хлеба.
Било је обиље парадајза
и јели смо га на обронцима брда
с белим луком, уљем и хлебом.

Гладовали смо. Ништа нисмо имали.
Али смо пехар имали.
Пехар је био изнутра бео.
Био је ружичаст споља.
Ружучасто су биле гране руже.
Ничег не беше.
Но постојало је бело и ружичасто.
И било је листова.
Листови су били обојени златно
крај ружичастих ружа споља
тог белог пехара. Ох, ништа нисмо имали.
То бело у пехару, и то ружичасто,
и те златне листове.
Био је празан. Ничег не беше.

Али смо имали прозор.
Било је неких пруга
даље од прозора, биле су од дрвета.
Пруге су биле тарабица крај прозора,
а она се налазила на трему.
И било је степеница
што су се спуштале до ограде, а поврх ограде
ходале су мачке са својим реповима,
промичући напред и натраг.
Гладовали смо. Ничег не беше.
Али имали смо тарабицу, прозор, степенице и поглед
према врху ограде.

Заиста ништа нисмо имали. Празно, глад, хладно.
Постојао је рибњак.
Ништа нисмо имали, искрено речено.
Рибњак је био мали.
Нисмо могли да видимо.
Можда је било нечег.
Али био је мали и таман.
Заиста нисмо могли да видимо, ал било је траве
по рубовима: гледали смо како се њише,
а вода се мрачила.
Нисмо имали ништа. Били смо тако близу
баш ничега. С наше тарабице
преко врха ограде, док смо држали
наш пехар и јели
наше уље, и парадајз, и хлеб,
гледали смо у рибњак.
Нисмо могли да видимо ништа, нисмо имали ништа,
но изгледало је
тај плави рибњак била је нада
која је могла да се растури сама
и да отплови далеко.

Ништа нисмо могли да видимо. Гладовали смо.
Ничега не беше. Било је празно.
Било је уља и хлеба.
Постојао је бели пехар.
Постојала таблица и врх ограде.
Било је потиштено и све потиштеније. 

ДЕВИЦА СЛИКАНА ИЗ ПРОФИЛА - Розана Ворен

(Потиче са једне слике из гробнице египатског Средњег царства)

Жена у белој дугачкој хаљини приноси жртву,
једним је коленом клекла, друго је колено подигла.
Руке је раширила, дланове надоле окренула,
врхове прстију лагано је савила.
Кичма је усправна стабљика. Уво које се види
једино је остало на црној, геометријској фризури.

У шта она гледа својим косим, празним оком?
Празна је амфора испред ње.
Исто је и са чинијом и уском вазом.
Она укочена клечи током церемоније.
Нико не стоји у њеној близини,
а свет око ње само је млечна магла.

Отишли су: девојке, родитељи, свештеник у свом руху,
људи из њеног града, па чак и богови.
Била је толико обузета
обредом, па није ни чула
кад су је дозивали и онда се одвезли.
Греде су се претвориле у песак и триње,
а мрешкао их је ветар из пустиње.

Она није чула, нити ће икада чути.
"Дете, дете, пробуди се", шта су јој викали,
али да прекину њен транс нису могли,
па су отишли са свом својом имовином
замотаном у свето сукно, са псима и коњима.

Они су умрли. Негде река и даље надолази,
рибе се хране и поља су обрађивана.
Тек умрли полагани су у живу земљу.
Она о томе неће ништа дознати.
Савршенство узалудности је оно
Што нам она сад нуди, као што је нудила и некад.

До њеног зида не подиже се никаква река,
Муљем замућена, што с пролећем поплаву доноси.
Њен пејзаж је чиста прашина.
Њој што своја бедра није никада
окаљала животом неће бити допуштено
да с лотосом у руци и као невеста уђе
у метежом испуњено краљевство истинских мртвих.

ЗНАМЕЊА - Гјертруд Шнакенберг

Уткано у длан, писмо проноси линијама
Глас о изгубљеном новцу, срцу, глави,
Злим језицима, наглој смрти, у знамењима
Која бисмо поравнали као наборе на постељи,

У неодољивим знацима, јужни пут гусака,
Немирно читаним, као кад огледало замагљује
Дах из благо размакнутих усана,
Као телеграми, окупљање светине -

Знак X од авиона на небу, словна катастрофа
Пре звиждука и поготка, светлости ракете;
Пре рушевина, налик власи у гипсу пукотина,
И ужаснута собна мува која по ваздуху гребе.

ПРИТИСКИВАЧ - Гјертруд Шнакенберг

Спокој влада сценом у притискивачу,
Бела кућица, смех мушкарца и жене,
Дубок снег. Док окрећем га на длану
Посматарм како у другом животу веје,

У другом свету, дознајем из тог призора
Шта је повученост: њему чај приноси она
Једном заувек, одевена од грла до чланка
Како већ зна. У тој стварчици, историја

Бива просејана кроз стакло као снег, а ми
Упитани да ли њено скромно дело саопштава
Довољно о начину на који воли, види ли
Он сенке на небу. Далеко од нашег додира,

Изван наших живота, смеју се, пију чај,
Гледамо их баш као што се ноћ зими
Нагиње са својом бескрајном празнином
Да види наш осамљени светић од светлости,

Снегом прекривен, и снег у облацима над њим,
И ковитлаци и сметови предубоки да би разумели.
Још увек, настојим да о њему помало мислим,
Иако је сувише зиме у мојој глави и на руци.

понедељак, 20. октобар 2014.

ЧИТАЈУЋИ ПЛАТОНА - Џори Грејем

Ово је прича
о лепој
лажи што клизне
између мојих
и твојих прстију. Зима је,
поодмакло време

човековог животног
века.
Гологлав, са прљавом
кошуљом,
ћутљив, мој пријатељ
прави

мамце, то му је хоби.
Муве тако сићушне
помоћу пинцете и лупе
израђује.
оне треба да буду
уверљиве

као да су праве - пипци,
антене,
брзи и махнити
као кад се нешто
у води дави. Срце му
жестоко у рукама

дамара. То је
Заслепљивање,
па ко ће му га
у малој башти
опростити? Он их прави
од длака,

јелењих длака, јер су шупље
и плутају по води.
И поред смрти и поред ружног призора
ово му је
добра замисао
која луде дане

спаја. Боље од сећања. Боље
од љубави.
Потом су завршене, по једна
удица под сваким паром
крила, е, ево, пролеће је,
а људи

речним коритом гацају
у зору. Горе,
звезде још увек повезују
своје гладне животиње.
Ускоро, биће задовољене
и нестаће. У међувремену,

узводно, низводно, брзо
у ваздуху,
у месу, у плавом
роју мува,
замисли, наше поимање
грациозног

јелена што лако површином
скаче.
Раскомадано, запамћено,
оно је коначно
живо. Замисли
тело

чији су део сви
једном били,
ти људи дуж бујних
зелених обала
што настоје да се увуку
и ка природном свету

прођу.

ДИНО КАМПАНА* И МЕДВЕД - Едвард Хирш

Овде, сред ноћи, зурим
У фотографију странца који се
Прави да храбро и осећајно игра
Са медведом којег Цигани највише воле
И на којег је случајно налетео
Пред тињајућом логорском ватром
На малом пропланку међу брезама
У предграђу Одесе. Даире
Севају као мачеви у сенкама
Жбица на точковима и скоро можеш
Да осетиш пијано тетурање медведа
И повежеш га с изнуреношћу
Од толиких градова, толиких
Звонећих триангала и сумњичавих
Очију, толиких досадних одраслих
И шапом додирнуте деце. Медвед би само
Да се онесвести у свом бедном кавезу
Под звездама што су се просуле
Као црвене марамице по дрвећу;
Он само жели да заспи. Али
Овај му странац нешто нејасно
Шапуће, нешто га убеђује
На страном језику, па тако
Четири грубе руке настављају
Да стискају, чврсто се преплићу, грле,
Четири отежале ноге и даље посрћу.
Крзно и кожа. 1911. Русија.
Медвед ће после три дуге године
Своје тело заувек напустити
да лако отпутује у другу шуму,
Док ће странац и даље
Продавати цвеће, ложити
Пећи и у тешкој беди крчмити
Песме по кафанама. Али ноћас
Он једино зна, где год да оде,
Одлази да буде бољи но што јесте,
Бољи но што је икад био, па онда
Медвеђе мрко чело
Њише ка небу
И наставља да игра, игра.
Он би да осети ово месечево
Дивље око што зури
У њихова мрачна лица. Он би
Да се у његовој оштрој,
Хладној светлости изгуби.


*Дино Кампана 885-1932), италијански "уклети" песник.

КИВИ ПТИЦА НА КИВИ ДРВЕТУ - Чарлс Бернстин

Не желим никакав рај, већ само да ме
преплави пљусак речи, оплођен
тропским. Темељ из-
ван односа, мање "стваран" више сачињен, док руке
обгрљују бебино гукање: обу-
хватна мрежа изговара своје обећање (не препреке
што свезују, белешке што беже). Кројач казује
о другим штетама, шавовима што спајају, том украсу,
том расипању, & изговоривши ова имена, слово по слово,
прелази
трице или талкове, клизаљке & распуклине. Само
измишљено је стварно - не победе
које облаче акробатске опи-
се ума. Прва чињеница је социјално тело,
једно из другог, ни потребе нити друго.
 

ПЕСНИК С ДРУГЕ ПЛАНЕТЕ - Чарлс Бернстин

Возили су тако
& ноћ је
постајући дан постајала

нож укочен
и сив &
та потпуно узглобљена

смештеност спузала се
у царство
саме красоте и

лепка. А тако бесциљна
постаје безболна
генетска подлога

што хрли у кајање
и објављује збогом
безименом томе

распореду. Свеобухватна
економија рекло би се
моли да

половина хлеба
не буде
тако добра као

нимало хлеба (половина
хвалисања не
тако добра као

нимало хвалисања). Тврдоглава
без одмора, забринута
без забринутости. Тако

много страхова, ниједан
стваран. Постоји
визија, али никада

неће бити
божјега суда.
 

ЖИГ - Чарлс Бернстин

Велике ствари. Известан тон вам
говори: Како то радиш, шта то
Све распоређује. Стварање смисла
С обзиром на сада сасвим неважну
Слику буке што допире из друге
Собе. Напредујеш, да се цела
Очараност премести, твој стих, љуљашка
Лагано зањихана. Задобијам
Наду у будућу веру - смешно
Утишан да би се прикрао пекиншким грешницима.
Како је мало свако од њих заинтересован
За усклађивање горопадних
Бројева. Та тиха оаза штале
ма шта добијала, док задржава извор који
Хировито и брзо навире, акорд
Брзине, бразда навикне коју треба
Умртвити. Рука и гркљан - што годишња доба
Створе од загонетке, нанос мирно
Мрзовољан да уметности дозволи погрешно
Колебање услед протицања што има своју тежину, што
овде допушта
Љубавну јаловост. Ти што чујеш ове позиве
Дођи, разоружај, обнови своје периодично бдење
Јер тунел не побуђује бујање и
Његову крађу амбиција - одгоди, осигурај
Од крутости и свађе, који држиш, мисао поричућа
Просто одбацује обилно наговарање.

ЛУКА ИЛУЗИЈА- Чарлс Бернстин

При поноћном шкрабању, магла је
изгубила своје кости а клобуци
покрова обложени су глином на
граници плиме и осеке. Не бројати више
сем густине стрела њихову
ћудљивост на расцепу обрубљеном
доком, нити часове солстиција
нити обод заобилажења -
преко бока увојака и
коврџе вена се слатко расипа
а Ђавоља врата не знају ништа
сем досађивања и нечињења -
пророчке мочваре где се
обуздава од мноштва и камфора.
Само то, мрешкање
насупрот слепе обале која нас
засипа песком глатке и јасне: нека
он који се није збунио начини
звук, какофонију
приближавања, које је пало,
расипања, које је одвраћало. Мада
слободан да се досађује и терети, нека
шина избрбља закључак, ситничаве тричарије
на опустошеној мочвари, или господе ова
кула, путања вођице, пролаз
подневног атола.

АВЕНИЈЕ - Дејвид Сент Џон

Понекада ноћу, када си далеко,
И у свом атељеу изнад перионице сликаш,
Досађујем се у два или три после поноћи.
Па излазим у шетњу по једној од авенија
Све док на неком пустом делу улице
Не спазим блештање кафетерије што сву ноћ ради.
Седам за шанк,
Испред полица са чашама и дугачким
Уским огледалом које искошено виси
Као у свакој француској спаваћој соби
О којој сам читао. Гледам све те
Остављене пите, просте комаде подигнуте
Са својих месеца. Изгореле коре и меки
Колачи од беланца и шећера ту се бесрамно
Огледају - њихово воће складног облика и кремова,
Све изливено из плитких пирамида, истокраки паоци
Од теста. Овако касно ноћу, ту где је пар душа
Остало на овом месту, чак и пита од сира
Помало тужно изгледа. Са својом горком кафом
Излазим да тумарам и пролазим крај мрачног дечка
У кожној одећи под вриштећим неоном,
Идем дуж улице где смо ноћу знали да шетамо,
Крај бескрајних радњи са мађијама: љубавним напицима
И лосионима, тим вуду чаролијама 20. века. Једном,
Док си се купала, посуо сам се
Оним што се звало Мистерија шпијуна, наранџастим
Прахом што пршти посвуда око твојих бедара.
Ноћас ћу сам да пијем док ове улице замагљује
Пепељастосиво. Знам да си негде напољу -
Ходаш авенијом, руком терајући дим што се диже
Када камиони напуштају своје уске уличице
И пуне низбрдице - тражиш доручак или мало мира.

САЛА ЗЛАТНОГ ТОНА И ПАЛАТА БУГИЈА - Алберт Голдбарт

Она је била препуштена жена али разгибана, то
засигурно; и, док је плесала, врцкави џинсмамбо
њених бокова обухватио је читаву просторију
- жене баш као и мушкарце,
бачене у заносну омаму тим
живим млазом ча-ча паљевине. Сећам се
тешке амбре пиво-и-виски устајалости у ваздуху,
том барском ваздуху, знате већ - као ужежен мед. Сећам се
тона који је држао сакс, били су то звуци сирене
старинског воза
срезани тачно напола. Нешто дивно и тужно
и ружно само што се није десило, нешто веома људско,
с тим овлаженим уснама и тим стомачним длачицама, с
том трештећом
забавом и плакатима бенда за идућу недељу. Али
оно што сад је на реду друга је једна вежба из
мало-блуза-и-припростог-живота, кад је
оно што хтедох већ нешто сасвим друго: напољу,
пошљунчана стаза хладна је и мрачна. А пар корака с ње
само треба да забасаш и њена површина већ је потпуно
глатка.
И град у позадини је такав - његови дубоко урезани јади
и излуђујућа уживања издалека нсиу ништа
рељефнији но торба од гуштерове коже. Нешто
саобраћајница. Сметлиште. Обод
од прашњавог биља. Затим и сада равница, жилава
глинаста раван - под тим звездама
што на небу пламте к`о његов адреналин. Онда
брежуљци. А онда, прешавши чак тај тамнопурпурни
прстен,
планине - где наши богови живе,
Зевс и Афродита, Јахве, Кондор-Муња-Бацач,
читава клапа. Оне изгледају... Па, спрам њих је
ледени покров језера Кодел попут неке пегице
да дечјем темену. Видиш? - нема ту правих речи,
шта год да кажемо само је клечање
с погрешне стране врата. Зато што
машта ту омане, богови
се гложе: ко је шта рекао, које најправичнији,
око тапија на ливаде Парнаса. Зато што машта омане,
богови су ноћас љубоморни, превртљиви, неколицину
спопада жеља да се сами побрину и доврше стварање,
остали
се као какви магнати кочопере око свог олимпског
мраморја и облака.
Далеко одатле, ми то осећамо као грмљавину или чак
смену годишњих доба.
Богови вечерас славе, богови
- ми других речи немамо - куљају у своје плесњаке
и би-бап дворане: "прљави пас";
чипкасто замршен валцер; растурајући слоновски степ
Ми то примамо овако: ни небу није лако,
а земља је обузета подземним ударима и сеизмичким
потресима, што
ваљају нафту и папрат, и
шапћу најранијим подговором
у нашим телима, од којих онда свако опонаша своја
божанства, па уназад
загладимо науљене праменове своје косе
и ступимо у нашу сопствену ноћ плеса.
 

ЦЕЛЕ НОЋИ КРОФНЕ - Алберт Голдбарт

Муштерија дува
колуте од дима, скоро

тако тешке као ти
што надолазе у котлићу с масноћом.

Напољу курве звиждућу
једну једину своју ноту, усне

дебеле крофне - глазиране јагодом.
Унутра регистар каса отвара своју фијоку

за четвртину, пушта свој пијук.
У поноћ сам сматаро да је то

ружно, сав тај лимун и лаванда,
столице уз шанк, као дах

на метвицу трговца половним колима.
Можда је то. Али некако сада, око

три, нарочит, крвљу подливен поглед
исцурелих очију налази нарочиту лепоту

у овом неону и у муви која ту кружи,
обоје кад-и-кад зује. - Не класична лепота,

не, курве се не окрећу благо
према муштерији у пролазу као цветови

према сунцу, није то ни малчице тако.
Али свака од наших нула овде је

постала слатка. Умачем једну у криглу,
дижем трен без кофеина у здравицу

ономе што је при руци, када нам треба,
целе ноћи. Неки човек вози поред. Курве

се благо повијају, као пластичне кашике
док мешају стврднут умак од сира.

Мајкл Палмер

*

Драги Речниче, Умро сам у теби
као што би вилин коњиц могао
или змај у боци могао

Драга Речи, Немам ума

Драга Књиго, Никада ниси била књига
Пантеру, Само си страница
истргана из књиге

Будаласто Језеро, Било си развалина књиге

Драга Мерлин, Најдража Лу, Овде улице
имају своју пуноћу и свој ток
попут слепца на рингишпилу

Некад сам био фини дечко
а сада понекад сатима спавам
Снеже, Мораш ми бити јастук

Драга Мерлин, Најдража Лу, На плоту видим фазана
док ово пишем
док видим Африку како неочекивано гори
на свежем поветарцу

Мрски Граде, у том сну дрво је било прво реч
потом је постало стуб мрачне аркаде
Какви знаци за чудно се морају створити

Драга Џорџ, До виђења
Хоћеш ли се поново сећати

Ко је нешто а ко је ништа
у тој игри је питала
остало нисам схватио

*

Ти, оствро на овој страници
слико на овој страници

вечерњи капче, свило
четири зида даха

Могао бих им рећи
Пазите како пролазите

Опусттите се и пазите како пролазите
Погледајте корак

*

Ти, острво на овој страници
слико на овој страници

Шта ако би предмети заиста
одговарали, свила даху

вече капку
корак кораку

*

Тамо су парчићи језера
овде леже
отпаци палме

овде лежи
лист

Тенебреусе, када спаваш
сан ће ти
рећи
како
ти
добро

ови фрагменти лица
сад
належу

*

Седећи за клавиром човек подноси бол
знајући да ће стотине људи умрети док он свира

Две су му мисли на уму
Када би престао да свира, престале би и њихове боли

Када би исправно свирао, престале би његове боли
У другом случају појавила би се прва мисао

узрокујући бол

Ово је тај случај свирања

рекао би сам себи
моје су очи постале шупље попут твојих

моја се глава повећала
али је без мисли

Такве мисли уништавају музику
а то је добро

УДАЉЕНОСТ ОД ОНИХ КОЈЕ ВОЛИМО - Џемс Тејт

Пошто је њен муж умро, Зита одлучи да се подвргне
операцији лифтинга лица што је увек желела. На половини
хируршке интервенције њен крви притисак нагло поче да
пада те су морали да прекину операцију. Када је Зита
покушала да причврсти сигурносни појас у колима пре
тужног повратка кући, ишчашила је раме. Вратили су је у болницу, доктор је прегледао и нашао да је рак дубоко захватио раме, руку и да се шири даље. Следило је зрачење.
И сада Зита седи у свом салону лепоте ћелава и непрекидно
плаче, плаче.

Мајка ми ово исприча телефоном, а ја рекох: Мајко, ко је
то Зита?

А мајак рече, ја сам Зита. Целог свог живота била сам
Зита, ћелава и уплакана. А ти, мој син, који би требало да
ме најбоље познајеш, мислиш да нисам ништа друго већ
само твоја мајка.

Али Мајко, рекох, ја умирем...

ПОУЗДАЊЕ - Џемс Тејт

Почињеш од самог себе
и срећан си ако икада
одеш даље. Процес је то

издвајања. Рецимо,
проучио си нешто -
аждају, лијандер или слабине -

али како можеш да знаш тачне
одлике лососа када не можеш
да се поуздаш само у себе,

као када си ти сам у питању.
Можеш то звати: стварање,
замишљане сцене, сунце

што звечарке тера
у звечање. Да, ово је тек
почетак: оно што чиниш даље

више неће зависити ни од чег.

ПЛАВА БЛУНА - Џемс Тејт

Плава блуна живи
на голим стенама
Галапагоса
и не боји се ничега.
Једноставан је то живот:
они живе од рибе,
а грабљивица је мало.
Уз то, мужјаци не
праве будале од себе
јурећи за младим
дамама. Они,
радије, прикупљају плаве
стварчице допрле из света
и од њих праве

гнездо - случајно нађена
пакла Голоаза,
ниска перли,
парче тканине од
морнарског одела. То
замењује потребу за
блештавим перјем;
у ствари, током последњих
педесет милиона година
мужјак је
поприлично отупео,
чак ни не пева добро.
Додуше, женка
мало шта тражи од њега -
плаво је потпуно
задовољава, има
магично дејство
на њу. Кад се врати
после дана проведеног
у оговарању и куповању,
она види да јој је он нашао
ново парченце плаве фолије:
стога га награђује
својим тамним телом,
звезде се лагано окрећу
у плавој фолији покрај њих
попут очију благог спаситеља.

ЧОВЕК СА ДРЕВНОМ НОГОМ БЕЖИ ИЗ ЗАТВОРА - Џемс Тејт

Човек са дрвеном ногом бежи из затвора. Хватају га.
Одузимају му дрвену ногу. Сваког дана
он мора да пређе велико брдо и преплива дивљу реку
да би дошао на поље где цео дан окапати има
на једној нози. Тако је то ишло годину дана. На божићној
забави враћају му ногу. Сад је он
не жели. Његов бег је смишљен. Рачуна на
само једну ногу.

У ДОБРИ ЧАС ИСУС - Џемс Тејт

Једнога дана Исус устаде нешто касније него обично.
Сањао је тако дубоко да ништа није остало у његовој
глави.
Шта оно беше? Ноћна мора, мртва тела шетаху свуд око
њега,
преврнулих очију, отпале коже. Али то га није уплашило.
Био је леп дан. Шта мислите о кафи? Не замерите ако је
попијем. Појашите мало на мом магарцу: ја волим тог
магарца.
Пакао, ја свакога волим.

УЧЕЋИ МАЈМУНА ДА ПИШЕ ПЕСМЕ - Џемс Тејт

Нису имали много тешкоћа
учећи мајмуна да пише песме:
прво су га закаишали за столицу,
затим су му везали писаљку за шаку
(папир је већ био прикуцан доле).
Онда се др Плавушко наднео преко рутавог рамена
и дошапнуо му право у уво:
"Изгледа да сте се добро сместили.
Зашто не покушате да напишете штогод?"

ЈАСМИН - Луиза Глик

Кажем ти, није то месец.
Него су то цветови
што двориште обасјавају.

Мрзим их.
Мрзим их као што мрзим секс,
уста мушкарца
што ми жигошу уста, тело
мушкарца које паралише -

и плач што увек измакне,
тиха, понижавајућа
претпоставка спајања -

Ноћас у себи
чујем питање и одговор што следи,
стопљени су у једном звуку
што се шири и шири и онда се
разбија у мојим старим "ја",
у уморним супротстављањима. Видиш ли?
Од себе смо направили будале.
А мирис јасмина
кроз прозор струји.

Како онда могу да се доморим?
Како могу да будем задовољна
када на свету још увек
тај мирис постоји?

КОЊ - Луиза Глик

Шта је то што ти коњ даје,
а ја ти не могу дати?

Посматрам те када си сам,
када на пољу иза млекаре јашеш,
а шаке ти укопане у тамној гриви
кобиле.

Тада знам шта је иза твога ћутања:
презир, мржња према мени, браку. Још увек
желиш да те додирујем; вичеш
као што невеста виче, но када те погледам,
видим, у твоме телу нема деце.
Па чега тамо има?

Ничега, мислим. Сем журбе
да се умре пре но што ја умрем.

У сну сам те гледала где јашеш
преко сувих поља и где потом
са коња силазиш; вас двоје корачате;

у мраку сте били без сенке.
Али сам осећала да ми прилазе,
пошто ноћу посвуда иду,
оне су своји господари.

Погледај ме. Мислиш ли да те не разумем?
Па шта је та животиња,
ако не излаз из овог живота?

ЗА МОЈУ МАЈКУ - Луиза Глик

Било је боље докле смо биле
скупа у једном телу.
Тридесет година. Заклоњена
иза зеленог сочива
твог ока, месечина се
цедила до мојих костију
док смо лежале
у великом кревету у мраку
чекајући мог оца.
Тридесет година. Заклопио ти је
очне капке
с два пољупца. А онда је дошло
пролеће и повукло из мене натраг
то савршено знање
нерођених
остављајући трем од цигле
где ти стојиш очију
затамњених, но ипак је ноћ,
месец се сместио на букви
округао и блед између
малих лимених тантуза звезда:
Тридесет година. Мочвара је
нарасла око куће.
Банде заметака круже
скривене сенкама, носе
кроз измаглицу трептаје вегетације. 

ОГЛЕДАЛО - Луиза Глик

Док те посматрам у огледалу, питам се
како ли је то кад је неко тако леп
и зашто не волиш себе
већ се рањаваш док се бријаш
као да си слеп човек. Мислим да си ме пустио
да бленем, тако да можеш
да се окренеш противу себе
с већом жестином,
са жељом да ми покажеш како си састругао чулност
презриво и не оклевајући,
а ја те опет видим тачно
као човека који крвари, не
одраз за којим жудим.

ПЕСМЕ ДА БИ СЕ ПРЕЖИВЕЛО ЛЕТО - Роберт Хас

Ово су пасји дани,
једнолични
сем изузетно,

измаглица се диже са натопљених травњака,
изгубљени свет, све
се диже и растаче у ваздуху,

шта год било
прочистиће ваздух
растаче се у ваздуху и клупко

дана се развезује
невидљиво као пертла.
Дете сивих очију

што рече моме детету: "Хајде да се играмо
у мом дворишту. Нема проблема,
моја мајка је мртва."

***

Под наранџиним дрветом.
То је готово песма,
одјек песме:

на леђима слепог миша летим
весело према лету
или у само подне

у забаченој детелини
гутајући поморанџу друзгам,
бескрајно време, испитујући

дрвени новчић што сам га носио
читавог лета
а да нисам ни знао.

Новчић је био дедина шала,
изрезбарен од живог храста,
страна са индијанцем и страна са буфалом.

Његове очи су се сијале од весеља
тако дубоко и јако он се никад
није насмејао, као да то беше космичка

тајна што смо је делили.
Никада нисам разумео: све је то повезано
у моме духу с летом. Не

узимај никакве дрвене новчиће,
дете, а један ми је дао
под наранџиним дрветом.

***

Прљавштина духа
је безобличност,
unforma,

Римљани су говорили о ружном
да оно нема облика,
људска беда, избледела небеса,

рат између жудње
и свакодневнице. Мислио сам
јутрос о Валасу Стивенсу

који уједначено хода на посао
и о јутру пре два јула
на Честнат Риџу, лутајући

по брежуљку када је један
трули брестов лист, љуштење
земљине коже, пролебдео

крај мене на ветру.
Моје тело се повило
и сасвим натприродно

чапља је узлетела са рибњака.
Чак мислим да сам чуо
лепет крила

три стотине јарди пода мном
како се дижу са тршчака.
Смрт је мајка лепоте

и тог глатко избријаног човека
што мирише на лосион,
лак као памук, што хода

према свом послу, са
чистом недоступном музиком
у своме духу

***

Мајка комшијског
детета, стара тридесет једну,
умрла је, за време недељног доручка,

од отеклине у грлу.
На разбоју-играчки
научила је моју кћер

како да тка. Моја кћи
је била њен друг
и сада не може да спава

због ноћних сирена,
сигурна да свака нариче
за неким ко је умро.

Треба ли да јој шапућем на ухо,
смрт је мајка
лепоте? Дрвени

новчић дете? Све то тоне
у безобличност, дај својим
страховима облик.

***

У ствари, заједно се скривамо
у њене књиге.
Преријске фарме, чапља

зна пут, старе
народне песме, биљна магија,
рецепти за супу,

легенде о мршавим сиротицама
што налазе
златан кључ,

тама у средишту
разлистале шуме
И када она коначно усни

топим се у чеховљевској
нежности не бих ли видео
шта она може да спасе.

ЗИМСКИ ИНДИЈАНАЦ - Џемс Велч

Снег је на продају. Нема купца.
Поглавица испитује своје прво парче:
вретенасту лутку, промајну колибу,
мирис парфема. Свака сцена бледи
кад разговор постане једак, нема земље за продају,
нема племенских уговора. Смрти тихо бледе.
Сваке суботње ноћи понављају се
летње игре са штаповима и плес духова,
ритуал са звиждаљком од кости који подстиче наду.

Зима сваке године све раније долази,
овце дубоко сневају у врбацима
окованим ледом. Недеља је пусти сан.
Када мешанци заурлају на децу
која их драже, каква камера умекшава
ову равницу до мисионарског
савршенства?

Срећна помисао на добра времена,
на обиље масти од бизона.
Када је рат још био игра а бобице
давале лицу ужасне боје,
беле жене су робовале насмејаним скво.
Новцу ваљда није време а времена
су рђава. Планине се угибају
кад стока гладује на снежним пољима.
Црвене мрље, индијанска зима.

ЧОВЕК ИЗ ВАШИНГТОНА - Џемс Велч

Крај је био лак за већину.
Смештени у нашим сировим почецима
у неком забитом углу равног света,
нисмо очекивали много више
од дрва за огрев и бизонских кожа
против хладноће. Човек је дошао,
погурени патуљак са водњикавим очима,
и обратио нам се. Обећао је
да ће живот тећи као и до сада,
да ће уговори бити потписани, а сви -
мушкарци, жене, деца - биће пелцовани
против света у којем за нас нема места,
света новца, обећања и болештина.

ЛОВЦИ ИЗ ПЛЕМЕНА ЦРНА НОГА - Џемс Велч

Ако смо преко брда гонили век
окончан пре много година, људи нису говорили
да је наш трик одраз сиротиње или обећање
бољег краја. Окончали смо још
давно у сећањима на славу, на митове
који показују колико су ловци значили
изгладнелим женама и рђавим сликарима.

Нека слава прође као све тужне ствари.
Деци је потребан мит који им говори да су жива,
да забораве длаке од којих су настали, крв
коју је бизон некада пролио због меса, пре него што су
други ловци подарили земљу оловом за коже.

Удобно испијамо пића и нижемо приче
о белом бизону, врачевима који су обећавали
и давали ужасне лекове против глади,
љупке приче о ратовима и масакрима белих људи.
Лишени значења, сада играмо за ситне паре,
наше ноге дижу прашину која крије кости
светих Индијанаца. Скрените поглед и више нас нема.
Погледајте поново. Ту су трагови, можда слабашни,
али наша песма довољно је јака за одлучне ловце
који ишчекују свој наредни плен.

У БАРУ - Џемс Велч

Мелодија је каубојска, речи сентиментално срање.
Напољу ветар сређује жалфију,
прибија је за земљу у редовима којима само јазавац
може да се диви. Резервоари су суви,
небо заповеда облаку да пређе
високо преко врхова препуних врелине
и закржљалих борова.

У кржљавој светлости, Медведово Дете казује причу
у огледало. Глуми своје име,
надима образе не би ли испунило чашу
густом течношћу. Медвед пузи четвороношке
и лаје као пас. Док се увија као змија,
жонглира с новчићем на носу. Изгледа, на крају,
као успаљена гуја.

Овде сви знамо своја имена. Лето је згодно
време да се заобиђе ово место или да се јада
на змије које насрћу. Када са планина
крене свеж ветар а ливаде зазелене,
аутомобили застају због горива, мотори кликћу
уз песме из бара на раскрсници,
где оборене главе спава медвед.

КАФКИН САТ - Рејмонд Карвер

Из писма

Имам посао с незнатном платом од 80 круна, и
бескрајних осам до девет сати рада.
Прождирем време ван канцеларије као дивља звер.
Једнога дана, надам се, седећу на столици у другој
земљи, гледати кроз прозор на поља шећерне трске,
или на мухамеданско гробље.
Не жалим се на посао толико колико на
тупост мочварног времена. Часови у канцеларији
не могу се поделити! Осећам притисак
тих пуних осам до девет сати, чак и у завршних
пола сата радног дана. То је као вожња возом
која траје ноћ и дан. На крају, сасвим си
смлављен. Не мислиш више о напеву
локомотиве, нити о бреговима, нити о
сеоској равници, већ све што се дешава приписујеш
само свом сату. Сату који држиш непрекидно
на длану. Онда га протресеш. И споро принесеш
уху, у неверици.

МОЈА ВРАНА - Рејмонд Карвер

Врана је слетела на дрво насупрот мом прозору.
То не беше Тед Хјузова врана, ни Голвејева врана.
Ни Фростова, ни Пастернакова, ни Лоркина врана.
Нити једна од Хомерових врана, сита крви
после битке. Ово је била просто - врана.
Која нигде и ничему у свом животу није погодовала
и није учинила ништа вредно помена.
Седела је тамо на грани неколико минута.
Онда се прибрала и лепо одлетела
из мог живота.

СПАВАЊЕ - Рејмонд Карвер

Спавао је на својим рукама.
На стени.
На ногама.
На туђим ногама.
Спавао је у аутобусима, возовима, авионима.
Спавао је на послу.
Спавао крај пута.
Спавао на џаку јабука.
Спавао у плаћеном клозету.
У пласту сена.
У катедрали.
Спавао је у јагуару и у задњем делу камиона.
Спавао је у позориштима.
У затвору.
На чамцима.
Спавао је у једној од колиба у логору, а једном у замку.
Спавао на киши,
На сунцу које ствара пликове.
На коњу, јашући.
Спавао је у фотељи, црквама, у луксузним хотелима.
Спавао је под непознатим крововима целога свог живота.
Сада спава под земљом.
Спава и спава све даље.
Као неки стари краљ. 

СТРАХ - Рејмонд Карвер

Страх при погледу на полицијска кола која излазе на пут.
Страх од падања у сан, ноћу.
Страх  од несанице.
Страх од прошлих узлетања.
Страх  од садашњих летова.
Страх од телефона који звони у глуво доба ноћи.
Страх од електричних олуја.
Страх од жене која чисти, а која има мрљу на образу!
Страх од паса за које ми је речено да не уједају. 
Страх од узнемирености!
Страх од неминовности да идентификујем тело мртвог
пријатеља. 
Страх од остајања без новца.
Страх од сувишка новца, мада људи у ово неће 
поверовати.
Страх од психолошких типова.
Страх од закашњавања и страх од стизања пре свих
других.
Страх од рукописа моје деце на ковертима.
Страх да ће она умрети пре мене, а ја осећати кривицу.
Страх да ћу морати да живим уз мајку у њеној и својој
старости.
Страх од конфузије.
Страх да ће овај дан да се заврши вешћу о некој несрећи.
Страх од буђења и открића да си ти отишла.
Страх од немања љубави и страх од недовољне љубави.
Страх да ће се оно што ја волим показати смртоносно за
оне које волим.
Страх од смрти.
Страх од предугог живота.
Страх од смрти.
То рекох.

РЕКА - Рејмонд Карвер

Загазих дубље у тамну воду.
Вече, а река се
у навали уз моје ноге
вртложи и чврсто стеже.
Младе су женке лососа секле воду.
Млађ суну на једну страну, оне на другу.
Шљунак се под мојим ногама кретао док сам се измицао,
а очи ме краљева лососа љутито гледале.
Њихове огромне главе окретале су се споро,
очи им светлеле у бесу, док су
у дубокој струји лебдели.
Били су тамо. Осећао сам их
и кожа ми се најежи, Али,
беше још нешто.
Ветар ме, с леђа, по врату освежи.
Подиже се коса на глави
кад нешто додирнух чизмом.
Плашио сам се нечега што нисам могао да видим.
А онда свега што су ми очи виделе -
те друге обале натрпане грањем,
црне усне планинског ланца иза.
Па ове реке која је изненада
постала тамна и брза.
Удахнух дубоко и свеједно бацих удицу.
Молећи се да ништа не тргне.