СЕЋАЊЕ УНАПРЕД - Моли Тененбаум

Гладовали смо. Нисмо имали ништа.
Али смо имали хлеба.
Није било шта да се једе.
Но било је парадајза у изобиљу.
Стављали смо парадајз у хлеб.
Ништа нисмо имали, ал белог смо лука имали.
Стављали смо га преко парадајза и хлеба.
Гладовали смо, но маслиново смо уље стављали
поврх белог лука, парадајза и хлеба.
Било је обиље парадајза
и јели смо га на обронцима брда
с белим луком, уљем и хлебом.

Гладовали смо. Ништа нисмо имали.
Али смо пехар имали.
Пехар је био изнутра бео.
Био је ружичаст споља.
Ружучасто су биле гране руже.
Ничег не беше.
Но постојало је бело и ружичасто.
И било је листова.
Листови су били обојени златно
крај ружичастих ружа споља
тог белог пехара. Ох, ништа нисмо имали.
То бело у пехару, и то ружичасто,
и те златне листове.
Био је празан. Ничег не беше.

Али смо имали прозор.
Било је неких пруга
даље од прозора, биле су од дрвета.
Пруге су биле тарабица крај прозора,
а она се налазила на трему.
И било је степеница
што су се спуштале до ограде, а поврх ограде
ходале су мачке са својим реповима,
промичући напред и натраг.
Гладовали смо. Ничег не беше.
Али имали смо тарабицу, прозор, степенице и поглед
према врху ограде.

Заиста ништа нисмо имали. Празно, глад, хладно.
Постојао је рибњак.
Ништа нисмо имали, искрено речено.
Рибњак је био мали.
Нисмо могли да видимо.
Можда је било нечег.
Али био је мали и таман.
Заиста нисмо могли да видимо, ал било је траве
по рубовима: гледали смо како се њише,
а вода се мрачила.
Нисмо имали ништа. Били смо тако близу
баш ничега. С наше тарабице
преко врха ограде, док смо држали
наш пехар и јели
наше уље, и парадајз, и хлеб,
гледали смо у рибњак.
Нисмо могли да видимо ништа, нисмо имали ништа,
но изгледало је
тај плави рибњак била је нада
која је могла да се растури сама
и да отплови далеко.

Ништа нисмо могли да видимо. Гладовали смо.
Ничега не беше. Било је празно.
Било је уља и хлеба.
Постојао је бели пехар.
Постојала таблица и врх ограде.
Било је потиштено и све потиштеније.