петак, 21. новембар 2014.

ЈЕДНА НОЋ - Иво Андрић

Ноћ тамна, велика. Једна ноћ и на небу и на земљи: светлости града, разасуте по стрмим странама, мешају се са звездама; модрина неба продире дубоко у мрак над земљом.
Ноћ свежа. Као да смо још са сутоном негде неприметно ушли у други климатски појас и већ одавно живимо у њему, крећемо се и дишемо први пут под потпуно новим приликама, и све око нас и у нама (тама са светлостима, ваздух и мисли), све има сласт и свежину племенитог воћа које човек први пут окуси.
Ноћ мирна и добра. Као она велика пресудна затишја у животу, кад се измучен човек (безумно и свирепо измучен) одмара и каже сам себи: "Никад више! и у величини и очајном прелому своје одлуке налази могућност да даље живи.
Мирише ноћ. Блешти мирном, бескрајном игром светлост и истим таквим преливима таме. Буја. И као да ће сада проговорити, пропевати. А после тога неће више човеку требати болних одлука нит ће имати шта да каже. Говориће дела.
Велика, лековита, спасоносна реч. У њеној дубини већ дише невидљива клица дана.

У СУМРАК - Иво Андрић

У сумрак певају девојке. Њини су гласови меки и дахну свежином цвећа и љубави. Њина је песма блага, као кад бехар опада. Она има нешто од мојих љубави: давно, топло и лепо. Она подсећа на сарајске сумраке, кад јабланови сјају у црвену злату, као витке поносне жене.
Као румене латице засипају ме гласови. Певају девојке. Певају лепо. То личи на поздрав од старих пријатеља, на спомен онога што проживих у љубави и заносу. Оне певају, у сутон, као срећа моја да ми рупцем маше.
Али срце је моје тамно језеро, кога ништа не диже и у ком се нико не огледа.

ЛИЛИ ЛАЛАУНА*- Иво Андрић

Лала лула, луна лина
Ала луна лани лана
Ана лили ула ина
Нали илун лилиана

Лила ани ул улана
Лани лину ул нанула
Анали ни нина нана
Ила ала уна нула

Алауна лул ил лала
Алилана, лан, лу, ли, ла.
Налу нилу нун нинала
Нала уна ан анила.

(1950)

*Тако се звала једна Гркиња; од слогова њеног имена начињена је ова "песма"
 

ДВЕ ТЕМЕ - Иво Андрић

1

Видим: рано долази јесен, и то одједном на свима путевима. Собе се већ пуне влагом и језом коју ништа не може да истера. Остаћемо потпуно без цвећа. Осетићемо шта значи толико волети тако пролазне ствари. Једино што нам остаје то су разговори о цвећу које смо овде заједно гледали.

2

Стазе су мокре. По њима, јесен би већ била потпуна. Али дрвеће је бујно и зелено. Киша је стала. Површина језера опет је глатка, али само на средини. Уз обалу, са нагнутих дрвета падају по води обилне капи, као нова киша. Тако и још зелена дрвета продужују слику јесени.

(1939)

четвртак, 20. новембар 2014.

ВЕО - Иво Андрић

Хладно звездано небо,
запењено море и северни ветар.

Сам не знам право где сам,
куда бих, ни кога чекам
у овој ноћи.

Окренут леђима пучини, споро одмичем
све даље у копно.

Али кад год се окренем, видим:
тамо, ивицом мора,
витка и бела жена иде.
И станем и гледам како
њен вео ветар носи.
Не брзо, не високо,
али све даље од мене.

(Мај, 1954)

ОТКРИВАЊЕ - Иво Андрић

Знајте да нисам
онај што се у самртном лику
пред вашим очима крио.

Под тим варљивим видом
увек сам само био
песма велике среће
која хуји и плави, као поплава зрачна,
мора и континенте.

Под тим варљивим видом
увек сам, увек био
песма великог сна,
сна што као снег веје и засипа и гаси
мора и континенте.

Знајте да сам ја песма
извора непресушног.
Песма велике беде,
глади, безразложног јада, која одувек пуни
мора и континенте.

(Београд, 1939)

VERA SALUTRIX - Иво Андрић

Ни спаса ни сна, више, о спасењу!

Откако се дубоко, и тајно,
Растах са свим на свету
Обожавам још само брзину и кретњу,
Јер толе жеље и скраћују даљину,
И воде живот сваки и ствар сваку
Крају и испуњењу.

Не оставља ме језа од оног дана
Када први пут угледах себе,
Како по тврдим цестама земље,
Као побожан путник Бога,
Тражим и једино славим
Смрт
Која је
Мир, Вјера, Невјеста, и увир
Сваког сна о спасењу.

(1923)

КРАЈ РЕКЕ - Иво Андрић

Прикрајчисмо.
Сплавари стадоше везивати сплав. Искочих.
Сједох на обалу. Камено гротло,
пошкропљено по врховима црном омориком,
и у њему укљештена зелена ријека.

Сунце је било на по неба.
Помислих да сад у градовима звона звоне
и свијет иде у ријекама -
Али ме моја рођена мисао издаде
и у навиклом кругу се врати:
Ко сам? Куда путујем? Зашто?
Тражећ` одговор, бацих поглед низ обалу,
и тада угледах: лаган вјетар
скиде с оморика, с крша и с воде
танку сјену, као прашину,
згусну је у лик и снесе поред мене.

Иако упорно обарам очи,
док два сплавара с повицима везују даље,
знам: неко четврти стоји поред мене,
и тако је близу уза ме,
да, и не дижући поглед, назирем
крај од сивог му рукава.

(1923)

М. Ц. - Иво Андрић

Остарићемо, што од година што бурна живота,
и смирићемо се и проти воље;
то не значи да ћемо бити "разочарани"
- Боже сачувај! - и носити
демонстративно "часне седине".
Не, тек, тако, биће нам драже место крај прозора
и стишан разговор;
доживљаје ће заменити сећања;
и волићемо мало одвише књиге и слике
на којим други неће моћи богзна шта да виде.
Остарићемо, дабоме, ал то је далеко.
Сада и још за дуго, воља да се
срдимо, волимо, грдимо, бурно ломимо,
свуда код људи отпор и распре изазивамо,
тугу код својих.
И у свему томе често помислим,
не без неке нежности са самим собом:
остарићемо.
Т.Ј. ако нас опет нека огњена шимера
пре времена не однесе до ђавола.

(1922)

БЕЖАЊЕ - Иво Андрић

Кад јесен погаси шумове,
и боје у предсмртном сјају
стану полако да мру,
кад се сунцу отме власт,
ја ћу се дати на пут.

Знам да се неће вратити
лето сагорело,
и да је мртва радост и погашена жеђ,
и да туђина ником
још среће није дала,
али знам: да су за несрећне очи
нови крајеви лек,
и да се сваки бол једино новим и већим
сажиже и лечи.

(Рим, 1921)

НА МОРУ - Иво Андрић

1

Галеб и облак,
Понад југова мора мутна сјаја;
Зелена им је вода крила оросила.

Дођоше дани с влажним сном у скуту.
Набреко лишај на стијени коју бије
Вал без престанка; у њему гасну
Гласови врелих далеких цеста
Које ме зову.

Сјећања, жене, веселе ватре!
Октобар затвара путе, просипа језу по коси.

На сивом небу врх безнадне воде броде
Галеб и облак.

2

И румен је облак згасно
Вечерас нико није са мном пошо
на таман и далек пут.
Тек, у дну неба путује руб мора
оштар и хладан
ко мач, и мисо на казну.

(1921)

ЊЕГОВА ПЕСМА - Иво Андрић

Ни ја нисам живео без љубави.
Имао сам многе драгане,
тек ја их нисам бирао,
него како је коју случај донео.
Кад их се сада, једне по једне, редом сећам,
и сам се чудим каквих све има.
Многе су ми дуго писале и надале се,
видећи безизгледност мога живота.
Само једна ме је одмах оставила,
јер је увидела
да у љубави све узимам,
а што мање дајем.

(1921)

НОЋ - Иво Андрић

Над мојом кућом звездан стрелац бдије.
Урла ветар леденом ведрином,
лед прозоре везе. Промукао торањ
негде неке сате бије.
Над мојим логом подрхтава ветар
из далека, пун мрака и језе.
Ноћи су као црне краљице
с крунама од зора.

Студен страх обилази.
Давно огњеви крила свише. Спава
земља. Сјај на горама.
Звезде пламсају. Ветар разгара
несане очи, пуне шале и поруге.

(1920)

СПАС - Иво Андрић

Девет је стотина сутона желело једну радост,
Док сам живео
Заборављен, напуштен, презрен,
Гажен ко мост над водом.

Тек једног вечера
Кроз блесак последњег зрака
Млада месеца, сокова и вода,
Угледа дух занесен
Како вечерњи облак добива облик и свест,
Како се огромно небо отвара и сјајем
Неслућеним
Одузима једном заувек несрећан дах.
А Спас, коме се гоњена звер као и човек нада
Говори светлошћу, непролазном хармонијом:
Да нико није заборављен и сам.

(1920)

ПО ЈЕДНОМ СТАРОМ ДОБРОМ РЕДУ - Иво Андрић

Дан, ноћ и друге преграде
Које биљеже комично важно
Нашег живота утврђени ред,
Као ликови пролазног сна,
Сад су коначно ишчезле.

И није зло овако.
Без прошлости и сјећања,
И будућности и снова
И таштих маски и кулиса
Које се зову садашњост -
Све ми се чини још ћу пасти
У своју стару ману и стати
уображавати!

Ево, како ме брижно покрива
Часна сестра непомична лица
И - бог зна да ли - непомична срца!
Коначно: зашто да ме не покријеш,
Добра жено? Та и ја сам
Некада бијах љепши и чвршћи...

Знам, добра сестро, знам: мој смијешак
Изгледа често врло нечедно,
Још и сад кад сам једном ногом
У - гдје?

Ах, не, ја више не сумњам ни часак.
Само се насмијте малко, сестро;
Та ваша је вјера и моја - била.
Реците,
Зашто сте тако тужни, сестро?

Зимски дан пун бијела ћутања
Вани и завјесе мојих прозора
И лице ове чудне сестре
Исте су боје.

То су све знаци!
Још тако покаткад
Букне у мени земаљски пламен
И његов одраз, нечедни смијешак
Око прецјеливаних усана.
Али увиђам посве јасно:
По једном старом добром реду
Мене нестаје.
И није лоше!
У добри час, па нека умине
Замршена и мучна ова
Историја.

А живи треба да се смију, сестро.
Тако. Нек сребро твога смијеха падне
На моје лице ко сребрни новац
Што га даваху милосни рођаци
На неповрати пут упокојеним.

Мрем као сунце у рују свог мира,
Док се ко млади тајанствени мјесец
Рађа твој први пребијели осмјех,
Једини прави смисао и срећа

Планета на ком живиш, жено. - Виде
Моје сутонске очи, данас, добро виде,
Јер као ликови пролазнога сна
Сад су коначно ишчезли
Дан, ноћ и друге преграде,
Које комично важно биљеже
Нашег живота утврђени ред.

СВИТАЊЕ - Иво Андрић

Ма, ова зора никако не личи
Зори мојих дана неких сањаних и драгих.
Зло звоно пара таму ходника; неки потајни вјетар;
Будне зликовчеве очи: челик ћутања и самоће
На дну зелених вода.
Шушти слама лога;
Снило ми се море
И сузе горке слане;Шушти слама лога. Негде је зора
Вани, Бог се купа у бијелом валу;
Буде се голубови и дјевојчице
И много лијепих ствари обећаје југово јутро.

И своје плаво блиједо платно,
Захукнуто слутњом сунца
Разаплео је и на моје решетке,
Па сав персонал, од врховног суца па до крвника,
Не може да ми га отме,
Јер оно је за све живе.
Од истог ткива су биле и све моје - благе успомене!
- радости
Посве од истог ткива: ћутање, блиједо чекање,
слутња сунца

Иза планина.
Шушти слама лога.
Моја је ћелија дуга шест корака,
А један сан у мени говори:
Имам ја за тебе ђердан зора.
Синоћ два стражара говораху шапатом
Пред мојом ћелијом
Једна мисао, удовица, заплака тешко и једва чујно.
Сањам. Хладно ми је. -
Тај дан је био свечан од свитања до сутона,
Окруњен је био чудесни торањ из ког је невидљив
трубач трубио:
Срећно умирање! Југови облаци! Тешка земљо!
Прегор и љепота добрих!
Ја сам гледао с прозора на ком је цвала пелагонија;
Неко је за мном дисао. -
Звони звоно да пробуди тамничко свитање.
Ћелије примају прописани дио свијетла, радост
сужњима.

Шушти слама лога:
Два стражара нешто тихо говоре.

Стражари гасе свјетиљке (божји анђели звијезде!)
Сањам. Хладно ми је. -
Гране су биле тешке од росе и птица и нисам био сам,
Кад сам пошао, али путем, путем сам нешто изгубио
Коначно: Ја сам ту!
Покрили су ме - да ли од стида или самилости - са два
тешка покровца.
Као крупна добра свјетиљка
Њише се једна мисао у мени. -
Трешти звоно. Звоне кључеви. Бијела пруга са истока.
Али та зора ни мало не личи
Некој Зори.

ОБЈАВЉЕЊЕ - Иво Андрић

Сенка у коју гледам, валовита као руб листа,
постаде свјетла и кратка.
Тад` ми се ненадно опет стара наговјест јави
Овај пут не преко звука
него из саме суштине развитка мене и свега,
из сивог бескраја времена
један трен се оплоди, плану и процвате јарко:
Да, живим у тескоби и тами. Ал` заборављен нисам.
Тако добар домаћин, кад му се роди првенац,
наљева суд добра вина, печати и закопава га,
да лежи годинама, све до синовљеве свадбе,
и чека дан весеља. -

И опет стара наговијест! Толика радост бризну,
да све поплави, препуни,
подиже небо и сад се прелива,
дажди по свима свијетовима.

(1919)

СКЕРЦО У ЦРНИНИ - Иво Андрић

Ја мислим: како то бива
Нама смртним људима на земљи.
Наком много смијешних и мучних ствари
Побусају нам гроб и забиљеже га
Парчетом камена.
Да помогну тако кратком и слабом памћењу 
своме.

Горке вечерње мисли.

Слушам надамном муклу ноту:
Груде земље бију о дрвени покров,
Гробар пјевуцка и пљуцка.
(Сад му се лопата смаче и нешто куцка
и пусје.)
Та то он мене сахрањује!
А кад би готов, одахну отравши
Руке о скуте;
Сједе на хумку
(Ко да није доста мога терета)
Извади духан иза појаса,
И запали.

(1919)

ЈУТРО - Иво Андрић

Послије ноћне кише. Свануло крваво јутро.
Бљеште воде низ цесту ко мале ватре.

Послије ноћне муке,
О, зашто ми црвеним јутрима
Навјешташ немирне дане?
Је ли то нека небеска шала
Сунцу на његовом путу? - О, лако је сунцу,
На невидљивом концу Твоје силе ходити небом
Вјечно и исто!
А мени је тешко држати корак у свирепој игри
Сјаја и мрака над мојом убогом главом.
И, ако је несвјест конац ко и почетак
Тог кратког сна,
Зашто ме будиш црвеним јутрима?

(1919)

РИТМИ БЕЗ СЈАЈА - Иво Андрић

Марта мјесеца

Стара и знана љепота земних ствари
И бједни сјај пролазног
Нису више за моје очи. Ово
Добро посланство не носи ни трага
Јадних и празних дана које прођох.

Мени се сања опроштајни сан
Краткога виђења.
Марија гледа: оборене главе
Како одлазим дугим путима,
Куда је пала магла;
Мој огртач је покисо и тежак;
Мој пут без повратка. Марија плаче.

Мала и знана мјера земних ствари
И биједни сјај празног
Не дира више моје мисли.

Сан о Марији

Ја нисам никад видио Твог лица.

А прегршт сунца,
Једина што је пала на мој пут,
Бјеше из Твоје руке.

Судбина. Снијег и вјетар и страх.

Једна једина радосна
Вијест, што је пала у мој кут
Бјеше из Твојих уста.

Праштају се путеви тамом и заборавом.

Један час је стала
Убога душа, не знајући куда би с очима,
И дрхтала.

Тако је прошао живот.
И никад нисам видио Твог лица.

Уј Домбовар

Путујем, ко што путовах
Безброј пута у тешком сну,
Црним цестама на сјевер,
А моји чувари крај мене.
Ћуте и бдију мачеви.

Путујем када ходе
Југови плачни облаци,
Знам да ме воде на сјевер
И знам жалосно да ми је
Усан`о корјен на Југу.

Путујем и знам да нема
Самоће, мира ни среће
До Велике Самоће. -
Већ други дан је како ме
Воде мом гробу на Сјевер.

 

УСКРС - Иво Андрић

Не никад није,
Широм свијета цијелога,
Не, нигде није
Препукла тешка плоча надгробна
Увјек и свугдје,
Широм свијета цијелога
Вјекова свију
Мрци снију и мрци земљом бивају,
Али ми живи,
Широм свијета цијелога,
Али ми јадни
Ми прежаљени, ми хоћемо вјечности.
И мој сан је то,
Широм свијета цијелога,
Што но се сања:
Да је цикнула плоча надгробна
И вјечност да је,
Широм свијета цијелога
Развила крила
О, вече истине које говори:
Не походе нас звијезде,
Не дозивају гробови,
Тврдо спавају мртви;
Живи су сјенке од облака;
Вјечан је само
Наш сан о вјечности.

САН МАРИНО - Иво Андрић

Жал пламти. Лаган дашак. Уз камен пјева вода;
Поздрав даљина издише подно мојих ногу,
А очи су ми засјенили сјај и боја
Неба и мора. -
Тако сам те увијек сањао,
Животе, у жеженом злату и хладној модрини,
У хитром црвеном ритму што под грлом бије,
У богатој игри зрака, мишића, сјајних вода,
У мирном крету тетива и зглобова
И у лаганом, достојанственом, чистом
Гибању сунчаних сати.
Дахне земља врелином живота
Безименог и силног;
Мене су његове моћне руке
Ко златну чашу из таме изнијеле,
И пун сам славе, љепоте и силе небеса, мора и
земље.
Ко чедан клас у српањском злату
Ја се повијам
И цјеливам румени дрхтави руб
Модрога морског плашта.

(Нови, 1918)
 

САН - Иво Андрић

Ту снивам. Нада мном,
Под нијемо звоно у староме торњу
Долијећу птице. Влат жуте сламе
У кљуну носе
И бијело јутро пуне радосним жагором.

Нијемо је звоно на небеском платну
Замрзла жалба;
Испод њега се, у мрамору и тами,
Камени мртва рука.
На прозору сунце
Божијој Мајци свете руке љуби;
Шаровит полумрак
Небеског огња и Њеног модрог скута
Лег`о на камен. - Непринесена жртва је
Сва моја снага и моја крв;
Узалуд сам тражио за кога да је пролијем,
И сад ту спава.

Видовит вјетре и у торњу птице,
Што мојим крајем слобдно летите,
Реците:
Нек лоза тихо испред куће плаче,
Споро нек` кестен смолав пуп завија
И сунчев лук нек полагано расте
Небом,
Јер црвен дамар у мрамору игра,
Млаз вреле крви већ тече потајно
Кроза њ;
Реците, вјетри и птице, преклињем вас,
Нек споро пупа прољеће, полако љето
Да ми се мртва из камена рука
Не такне звона
Прије времена и усђена сата,
Него  кад дозри љето са врхунца
И испуне се глас и воља божја,
Кад море, поље и гора
Шапатом јекну: хора је, хора!
Ускрснуће моја рука
И зазвонити кобан час,
Како се звони за последњи пут

--------------------------------------------
--------------------------------------------

И моје срце, које смрти не зна,
Окренуће лице небу ко црвен цвијет,
Стаће ивањско на зениту сунце,
И биће огњен, дуг и страшан дан.
Касних жртава.

(1917)

среда, 19. новембар 2014.

ПСАЛМ СУМЊЕ - Иво Андрић

Тога је јутра пјевала златна птица у срцу мом:
које су твоје молитве, дјечаче?
А ја сам лежао нијем, без покрета, ко они који
очекују
посљедни ударац.
И нијема бјеху моја уста, с печатом заборављених
молитава;
Гдје је рука која ме слама  и држи крте конце мога
живота? Не,
нема руке која ме бије! Нема гријеха ни опроштења!
Свјетлост ксомоса ја сам пио, тама космоса сад ме слама.
Космос! - То је врели глас тијела мога,
то крв моја шиба и шуми и струји.
Да, то су молитве, то је полумрачни смисао:
крв моја моли
молитвама, које су као јутарње магле
кад се дижу бијеле и нијеме пут безименог великог
неба.
Незнани!
Твоја је рука на мени и тебе моли крв моја, која
кружи;
у полутами ћелије моје,
али кружи!
У безнадности живота овог,
али кружи!
У болу и сраму дана мојих,
али кружи!
У вапају и кршењу прста и чилењу из дана у дан,
али кружи!

(1915)
 

ЧЕТРДЕСЕТПЕТА НОЋ - Иво Андрић

Дуго сам бројао промукле сате с озебла тамничког
торња.
Кад заспах, у сну ми дође мој отац - зликовац - оставив
свој прокисли гроб (који не видјех никад). Бјеше добар као они
који су кајали и окајали.
Положи
своју тешку руку на моје раме и говораше:
"... а живот је, синко, тешка ствар;
Цио тај ваш благословени свијет, као црвоточна
шаховска даска,
подијељен на црна и бијела поља.
Има по неки па се роди на бијелом пољу; тај дуго
живи
и - мисли да му је добро на земљи.
Али који падне на црно поље - Ех! - као што наша
крв је пала,
тај не зна - веселник! - шта је живот, он позна
само грешну радост
и црну стрепњу и јадни немир; без исцјељења је;
тај полијеће, посрће и увијек пада и гази и гаца,
а једе га земљино блато, а пије га нејасан спомен на
свијетло божије крило.
Његов је живот седам неуспјеха, туга је својима и терет
цијелом свијету. - Ал` луд је свијет који је
за такве створио лудницу,
и злочинац је свијет који их шаље у тамницу.
Него, има, мој озебли птићу, има и за нас један
кутак.
Двадесет и двије године сам гледао како растеш као
платана градског парка, под којом шипарице
француски уче
и коју сваког прољећа обрезују глупи вртлари.
Али све си бацио једног дана, кад је бјеснило југово
море,
и послушао нашу крв. И добро је, голубе -
добра је несрећна, влажна земља
безутјешнима..."

*

Ишли смо журно, ја и мој отац; цвали су тишином пути.
Бијаше диван и тих - сјајан од росе и мјесечине -
укоп.
Ко они који носе завјетно благо да га сахране у
ријеци
Ноћас
-----------------------------------------------------------------------

(1914.) 

ЈАДНИ НЕМИР - Иво Андрић

Цијело поподне сјенка на мом лицу,
цијело поподне излудјела звона.

Испод мог прозора су прошла
мртвачка кола;
видио сам десну страну лијеса
и на њој писано словима од злата:
"75 година стара".
Послије сам дуго мислио.
Ипак има извјесни ред, неки: и
јест биједно живјети и трудно
човјеку на овој земљи,
ал коначно дође сваком његово добро поподне
кад вриједни рођаци ил градска опћина
исплате хистеричним звонима за плач
и сахране наших стотину лажи:
онда нам душу - ваљда - смири Бог,
а за тијело се побрине црв.
Оловно поподне:
и црв под земљом ради
И Бог на небу, он гради,
ал човјек на земљи страда;
ми залуд зидамо торањ до неба,
ми залуд скидамо Бога са неба,
ми залуд слазимо у срце земљи,
ми залуд газимо црва под земљом,
нас чека стално наше поподне
и јаук звона и Бог и црв.

Цијело поподне сјенка на мом лицу,
цијело поподне звоне нека звона.

ПРВА ПРОЉЕТНА ПЈЕСМА - Иво Андрић

Јутрос облаци небом иду, а ја слутим радости:
кад процвату брда страшним сјајем њихова оружја,
кад посију пламене свјетове по пољима, кад се
зачује прва труба, кад се појаве први коњаници,
уморни, прашни: и попрскани пјеном као у некој
старој пјесми; о радости!
Кад ће доћи краљеве војске?
Жене ткају у тишини за њих дарове, њих
спомињу добри људи у молитвама, о њима
пјевају дјевојке за прозорима и за њих расте
цвијеће у малим вртовима. Чека спремних стотину
њежности.
Кад ће доћи краљеве војске?
Облаци небом плове као војска; ја слутим дане
великих дјела.
Јутрос сам видио напупалу грану.
Кад ли ће доћи краљеве војске?

уторак, 18. новембар 2014.

СВЕ ВИШЕ, СВЕ БЛИЖЕ - Иво Андрић

Видик се тањи, бива светлији
И, од светлости, све више - непрозиран,
Све брже и ближе долази тренутак
Кад неће више ни бити видика,
Јер неће бити ни очију
Које га гледају.

(1970)

КРАЈ - Иво Андрић

Септембар,
Скупоцена нагнута чаша
Којој ивицу вино кваси.
Срце бије све јаче, све дубље,
Крв је немирна, јер предосећа
Оно што доноси плодна јесен:
Одлазак, нестанак, крај.

(1970)

САБИТОВА ПЕСМА - Иво Андрић

Кад би женско срце било милостиво,
Као што кажу да је,
И као што изгледа понекад,
Понекад,
Не би Сабит био
Изгубљена суза, лудо бачен камен,
Јадник и сироче,
Као што изгледа понекад,
Понекад.

(1932)

ВАЈМАР 1932. Г. - Иво Андрић

Ту је јоргован који доцкан цвате,
Зелени пупољак упорних усана,
И вал још неослобођен,
И киша луталица.

Ускрсно јутро залуталог сунца.

То је тај живот. То суђени сати.
И то снивани сан
Под дахом заборава.

ЛЕПА МЛАДА ЖЕНА ГОВОРИ - Иво Андрић

Да сам вода текућица
У којој многи жеђу гасе,
И сваки одлази задовољан, чист и умивен,
Са својом срећом јединственом
Којој на свету нема равне.

Да сам пиће, силовито и радосно,
Које пију другари по крчмама,
Тражећи срећу у осмејку и заборав у певању.
Да им ја жеље остварујем, и најлуђе и најсмелије,
Помамним шумом ноћних сати, густим димом
теревенке.
Да сам отров, муњевит и непознат,
Пиће за оне који не могу
Да сачекају залазак сунца,
Да сечем живот у корену, брже од муње,
Да мисли, бића и светове
Бришем нетрагом заборава.

(Београд, 1937) 

МИСАО - Иво Андрић

Тама је настала и стрепња
и сва су сунца зашла,
кад је Бог, ко благу муњу, послао
утјеху која долази од мисли.

Утјеха која долази од мисли
највиши је од свих дарова
небеских крајева које не познајемо,
а ни сенка јој није
највећа земаљска срећа.

Гле, сиромашак,
оличење сваке земаљске патње:
неправди, страдања, бола,
путује, сјајан, на облацима,
царује над свим хармонијама,
ношен
утјехом која долази од мисли.

(5. 12. 1922)

ГЛАСНО ВОДЕ ШУМЕ... - Иво Андрић

Гласно воде шуме
и бију вјетри.
Чујем. студен ноћи
гдје улази у ме
и сан, прије смрти,
злокобан ме хвата.
За чим жалим? Самац,
без сестре и брата,
увуко сам весла -
вали носе чамац.
Гласно воде шуме
и бију се вјетри
цијеле ноћи ове;
у њиховом гласу чујем.
Бог ме зове.

(1920)

СТРОФА - Иво Андрић

Понављам своју стару јутарњу тврдњу:
израза нема
Ово су чудне линије душних путева,
Тепање казује блудње (ах неравни
редци!).
За мене и за моје доба израза нема:
Кораци уском ћелијом, без броја,
Дани у низу, уплашених очију,
Разбјешњели пако мога времена, лом и
смак света. -
Пјесници будућих времена, младићи и
дјевојке
Идила које долазе, ваше ће пјесме бити од
сјенки и злата,
Расута и незнана - пјевана и заборављена
Истог јутра - биће моја
Марбуршка строфа.

СИНОЋ - Иво Андрић

Сву ноћ је киша падала.

Да ли знате како је:
сву ноћ слушати ромон о прозоре,
и не моћи уснути?

Киша, ко мати, тихо пјева,
а сна нема,
тек мисли кишне ноћи.

Зашто на сваки додир живота
остаје душом као јека -
бол?

(1919)

ЗЕМЉА - Иво Андрић

То од све моје љубави?
О дуге младе гдоине
пуне сунчева пламена,
пуне мисли и жртава
с клетог домаћег камена!
Па од све моје љубави
да ми баш ништа не оста,
баш ни пламичка једнога
да загријем душу озеблу
и ово срце бједнога. -
Од све те моје љубави
не оста ништа у мени,
тек ове мисли суморне:
талог сумње и кајања
на дну душе уморне.
То - од све моје љубави.

(1919)

ВИСИНА - Иво Андрић

Распламсала звезда далеко.
Добра тишина. Сањам
Ход плодних снага, чуваних мудро,
Које лете ко стреле са златним, бескрајним трагом,
И не зна им се мета
И не види почетак.

Дубоко испод мене лежи,
Ко смрскано, слепо у тами огледало,
Горка таштина којом се храни
Јад свагдашњег живота.

Ја сам пошао бескрајним, светлим трагом.
Ја сам сам. И ја умирем.
Без опроштаја се са света одлази.

(1919)

ГОРЊИ ГРАД - Иво Андрић

Као сат који искуцава неко црно вријеме
Бије мој штап о плочник.

Нечија млада жена, што прекида
Пјесму и помаља главу на прозор,
Главу са лицем младих, рано
Остарјелих мајки;
Та нечија жена ме боли као
Жива рана.
Како споро идем! Како тешко мислим
На ствари које испунише мој живот!
Како вјетар наваљује иза угла!
Шта ли ћу ту? Све ми се чини:
Још ћу те стрести негдје!

О поносе! О снаго!
О сломљено крило и покисло перје!
Шта ли ћу ту? И кад бих те срео
Шта бих ти могао рећи?
Ја сад могу само ћутати
Минутима последњег ћутања.

ПУТНИЧКА ПЈЕСМА - Иво Андрић

Тешко је вино, врео дан;
Стабло је сјену скупило.
Иза шареног прозора
Заспо је мрки кастелан.
Грожђе је сунце упило
И сад у мени пламти
Безброј поднева жестоких.
Срце ми бије под грлом,
Срце што слабо памти.
А сутра даље!
Нек Бог благослови овај град
За жарко вино и меки лог,
За сунце, сјену и мандоле,
За кастелана уснулог.
И за жену му блудну.

(Добрињ на Крку, 1918)

ЈЕСЕЊИ ПРЕДЈЕЛИ - Иво Андрић

Лагана магла и блиједо небо
И пуно жеља.
А пољем, куд је полегла трава,
Ко дашак нечијег сна да лежи,
Танана роса.
Ноћас је ту преноћила јесен.

Лагана магла и блиједо небо
И мало дима
Врх старих кућа. Изгледа као
Да им то посљедњи дах живота
Лебди над њима,
И старе куће умиру тихо.

Лагана магла и блиједо небо
И мало нада.
-----------------------------------
-----------------------------------
-----------------------------------

(1918)

1915. - Иво Андрић

Дубок ко мртво море сан мој бјеше.
Прену ме неки шум, ко моћно крило
Силнога вјетра да крај мене прође -
Застава ваших толико је било.

Јави се стари бол и као спомен
Проже ми душу озеблу и малу
И као дрхат пред струјом живота,
Гдје црн вал црну додаје ме валу.

Сан се наш више ни у сну не сања,
Па чему шум тај? Ваш поновни корак
Чему ме буди, а на живот без Сна,
На живот кратак и на живот горак?

Ил` можда вашем великом тријумфу
Треба још слика мога бола и сна?
Па бићу жута грана у вијенцу
Ловора вашег, зелена и лисна.

Прођите само покрај мога дома,
Јер у свом болу ни охол ни велик
Ја нисам. Ова пуста мртва врата
Крију тек душу, ви тражите челик,

Рђав и сломљен да пасете очи,
А ја ту сједим и чекам да затре
Усуд све моје и да будем као
Кратак прам дима врх угасле ватре.

Будем и прођем. Ја од Бога молим
Кап заборава и док се јоште дише
И брзу смрт. А књиге успомена
(Разрока лаж их кривим срцем пише),

Нек не спомену никад моје име,
А незнан гроб ми нек прекрије трава
И у њој љети - за туђинску дјецу -
Нек расте модар цвијет заборава.

УТЕХА СНОВА - Иво Андрић

Они што робују дању
Ни ноћу не налазе сна.

Не сећа се човек
Онога што би хтео,
Него кроз језу ћелија
И ноћ,
Тамне маказе шкрипе
И сабласна одела кроје.

Од мог живота ништа није моје.
Немир у коме дрхтим
Једино је што оста - неки сати туку! -
А све остало поста
Тек мала, стара прича
О јагњету и вуку.

Само кад зора свиће
- ко зна процесе тела! -
Ко неко врело пиће
Што заноси и крепи,
Кратак сан потече, и занос неразумљив:
Да су сва чуда и тајне без имена и знака,
Истине без сведока,
У мени сачуване.

И још, покаткад, док спавам,
Дође дах далеких мора,
Топла ћилима, воћа,
И раскоши непознате.

(1916)

ПОВРАТАК - Иво Андрић

Зашто је наша кућа тиха, мајко?
Мрак и ћутање.
У тами увире плач и питање;
Ту има да се сврши лутање
Веселника сина;
Отворен, нијем гроб већ чека,
Иза тмина.

Растворив очи широко и пружив
Руке крвавих прстију преда се,
Пођох мрачним домом.
У превареним очима се гасе
- Минулог свијета таштина и руг! -
Посљедњи огњи покојнога сунца;
Шишмиш, сабласни друг,
Таче се крилом мога лица. - Пази!
И дотичући зидове и врата
И посрћућ` - заборављени прази! -
Пођох вашим мраком.

А радосно Сутра
С вјетром кад дође и свјетлосним зраком,
Хвалећи Бога рад среће и јутра,
Ви ћете читат` на свакоме зиду
- Ма да разагна јутро страх и муку -
Крвава слова једне бурне приче,
Трагове мојих давно мртвих руку.

(1916)

ШЕТЊА - Иво Андрић

А јутрос су ме извели на сунце.

Јарболи неког брода иза зида,
пуни и добри сунчани минути,
и ништа више не видјеше очи.
Ал` само мисо да тим истим сунцем
бљеште и твоји обасјани пути -
и ко топљено злато очњег вида
суза за сузом стаде да се точи.
Заклопих очи.

Мрачна и влажна, кад се вратих, бјеше
ћелија моја, а стражар са мачем
и лицем оних који неког тјеше -
мишљаше, јадан, да од сунца плачем.

(Сплит (стари затвор), 8. 8. 1914.)

НОЋ ЦРВЕНИХ ЗВИЈЕЗДА - Иво Андрић

Бога моли вјетар очајан.

"Одмакни, жено, те кукавне завјесе,
да видим што нам Бог поручује,
по својим звјездама."
За завјесама руке склопљене
и бдуне светиљке; неко моли
Бога и мир над вреле постеље.
Жале гране вриском, моле гране
тишину руменог злата. -

Завјесе! Завјесе!
Овамо руке дрхтаве.
Торњеви играју, облаци лудују;
Ноћ путује - њени се вјетрови Богу моле -
проклето тиело, нико је неће преживјети!
   

СТРОФЕ У НОЋИ - Иво Андрић

Пролазност

У ноћи зли су вјетрови,
у ноћи, кад молитве гасну,
тад страхом зелених језера
испуни душу ми страсну

мисо. - Тако се јавља она,
злокобна стара у ноћ касну
и кроз њу сваки тужно види:
смрт своју бијелу и безгласну.

Трагедија

У ноћи је граду с бедема
жалобна труба затрубила,
у ноћи су гријеси пјевали,
ноћ је своје гријехе љубила;

душецима крв је планула,
- ноћ је своје гријехе љубила -
тад све су звијезде потамњеле:
јунака је жена убила.

БЛАГА И ДОБРА МЕСЕЧИНА - Иво Андрић

Блага и добра месечина,
што пада, ко молитве матера наших
по гробовима заборављених
милостива је утеха оних,
који нерадо под сунцем ходе.
Месечина.
Кад прожме сиви и снуждени облак
и он буде бео и леп,
ко латице дивнога цвета.
И сиви, снуждени облак!
И лицима уседелих девојака
даје лепоту заборављених ноћи,
младости снова и цвећа
и очима тужним сјај страсних,
давних ашиковања.
Месечина. Мајка невољних,
сестрица оних који воле,
улази у срца паћеника
и диже старе, сузне спомене,
ко свеле руже из прашних књига.
Сви који много страдају
не воле обесно сунце.
Месечина. Њена је молитва сребрна
над гробовима оних
који су жалосно умрли.
Ко мирис незнана цвећа
она је болесним,
ко бледи прсти девојке
милује образе самотним,
ко ритам старих, старих песама
звони у срцу несрећних.
Блага месечина, сестрица љубави
милосно зове себи туробне.

понедељак, 17. новембар 2014.

НИ БОГОВА НИ МОЛИТАВА... - Иво Андрић

Ни богова ни молитава!
Па ипак бива понекад да чујем
Нешто као молитвени шапат у себи.

То се моја стара и вечно жива жеља
Јавља однекуд из дубина
И тихим гласом тражи мало места
У неком од бескрајних вртова рајских,
Где бих најпосле нашао оно
Што сам одувек узалуд тражио овде:
Ширину и пространство, отворен видик,
Мало слободна даха.

(Београд, 1973)

И МИСЛИМ... - Иво Андрић

И мислим: како је добро што смо створени овакви,
Што смо сиромаси, сами, танког здравља, и
неугледни,
Без ичег привлачног за остале људе;
И што можемо (беспримерна, драгоцена милости!) тако
често
Да замислимо и оживимо духом сваку лепоту
И свако добро ове земље и неслућених других
светова.
А за јад, муку и бол не престајемо да тражимо
смисао
И разлог. Па и кад не успемо у том ми налазимо
увек
Покорност и сажаљење.

(1934)

ЈУТРО - Иво Андрић

(Дан један празних очију и замагљена чела.)

Тога је јутра црна птица пјевала у срцу мом:
била је - била! - твоја младост
и све је прошло с њом;
не походи нас двапут радост:
Црвљиво воће брзо зре;
а сужањ не зна сунца ни неба
већ брзо стари и брзо мре. -

Тога је јутра златна жица препукла у срцу мом.

(1915)

ПОТОНУЛО - Иво Андрић

Неки глас, мирис неки и једна лепа звезда не могу,
ноћас, да дигну из моје дубине све што је било.
Ово мора да су ми попуцали сви конци, лепи
конци, танани, што везаху мене за моје Јуче.
Не држе конци. У дубини својој осећам тегобу
мртвог Лане и жалост заборава.
Од свих ружних ноћи, ово ми дође ноћ, кад
заборавих значење свега.
Па ипак мутно слутим, да све то има драге и тужне
везе са оним, што је потонуло.

1914. - Иво Андрић

У полутами и тишини
Без снова ноћи, без мира дана.
Лагано је заборављала
Моја душа у вјенцу рана.

Ал` јутрос, с првим зраком сунца
Зацвиље спомен страшним гласом
И крв запишта из свих рана:
Унијели су ми крчаг воде
И први пут сам, са ужасом,
На мрачној води угледао
Свој лик, испијен, блијед, и зао.

(1914, Марибор)

ТАМА - Иво Андрић

Ја не знам куд ово иду дани моји,
ни куд воде ове ноћи моје.
Не знам.
Ни откуд магла ружна
на све што се чекало,
ни откуд немар јадни
на све што се радило,
ни заборав откуда,
жалосни на све што се љубило.
Магла.
Ко ће да ми каже ноћас, шта мени значе
лица и ствари и спомени минулих дана?
И куда иду ови дани моји
И зашто бије тамно срце моје?
Куда? Зашто?

недеља, 16. новембар 2014.

ЖЕЂ САВРШЕНСТВА - Иво Андрић

Што често жудимо с овог света
ход и мисли дићи,
делећи тало лудим срцем
велику божију васиону
на боље и горе, -
то је с часовита несавршенства
и страшне жеђи, дубоке и свете.
По тој жеђи сви смо свети, једном заувек,
човек у својим лутањима
и стабло у жељи за правим растом.
Јер, истина нас ко огањ испуња,
ко огањ оптаче све и сваког,
ко право иде и ко посрне.
А то нас варају око и дух наш
кад високо дижемо руке
у жељи да будемо стегоноше,
у мисли да смо светлоносци.
Јер, огњен океан којим све броди,
који све прожима, не види, не зна
сујетну шуму наших руку,
нит ко бележи, нит има трага
немиру наших дана када
болно жудимо с овог света
ход и мисли дићи.

(1923)

ЈЕДАН НОВЕМБАР - Иво Андрић

Студен. Дубока ноћ.
Здалека прозори кућа
свијетле.
Свјетлост се стазама точи,
ко много тихих срећа
везених на платну ноћи.

Видим како је добро имати ноћас свој кут,
споро и без сврхе идем,
гола ми стабла биљеже пут -
О добри људи, горко је мени
кад бљеште очи ваших срећа
на моје мртво поље,
па ипак сумњам и не знам ни ноћас
ни шта је добро, ни шта ли је боље.

Сам својим дахом гријем смрзле руке
и слушам како вријеме неумроно
окреће точак,
вјечно и суморно,
свјетлост и таму хитећ да сједини,
и преде покров, велик и једини,
за моју сумњу и за вашу вјеру,
за вашу срећу, ко и за мој бол.

(1918)

СЛАП НА ДРИНИ - Иво Андрић

Влагом дише вода, навире магла долином.
Погашен огањ на сплаву.
Са мокре горе над реком
неко дозива некога.

У размацима неједнаким,
међу промуклим дозивима,
почнем да заборављам студен,
и ко сам и откуд идем,
да се савијен мирим,
али се онда одједном,
већ кад се понадам да неће,
јави онај с планине.

Корим се: "Спавај, не зове тебе нико.
Ти, који си себе заборавио, зашто
да бдиш и стрепиш сад
рад туђег незнана гласа."

Ал после краће тишине, која и није до чекање,
опет се јави, па опет, и опет.
А по гласу познајем да брзо замиче шумом.
И мислим, како ће скоро
заћи за исполину
и будит` другог човека или уснулу звер
ил само очајну јеку.
А ја да заспим. Да спавам.

ПИСМО, НИКОМЕ - Иво Андрић

На висинама, где је свеже
И светло и чисто и широко,
Бораве моје мисли, а овде
Доле, где ове речи пишем,
Окужен ваздух груди стеже,
Одмора нема будно око.
Спутан живим и тешко дишем,
Све ме је мање, све сам ниже,
Све је мрачније и све теже.
А у мени, ко рањени соко,
Мелодија се једна диже
О висинама, где је свеже
И светло и чисто и широко.

То вам пишем да се зна,
Да сам бедно умирућ пево.

(1940)

КОРАЧАМ ЈОШ КАО ДА ИДЕМ... - Иво Андрић

Корачам још као да идем
нечем у сусрет, гледам и мислим,
а преда мном су све саме неминовности,
без излаза, без одлагања.

Камен који може само
да тоне.
Завеса која се свега једном спушта,
а никад не диже.
Прича о птици за коју се зна једино
да је одлетела.

Живота нема, смрт не долази.
Несхватљива, дуга, неподношљива дуга,
људских судбина.

(Београд, мај 1968)

субота, 15. новембар 2014.

КАД СЕ МЕНИ ПЛАКАЛО... - Иво Андрић

Кад се мени плакало,
Вас није нигде било,
ни гласа вашег ни писане речи
која за нужду теши.

Данас, кад ви плачете,
Мени се болно смеје,
Уколико ми није отужно и досадно,
Као пред глупом сценом.

Ето, то вам је све
Што људи једно другом
Могу у овом кратком животу да дају:
Потпуно неразумевање.

(1931)

КОЛЕБАЊЕ - Алекса Шантић

Низ литице хума насмијана, блага,
Рана вечер слази сврх воде и трска.
Са рамена њеног, из пуна крчага,
Прелива се гримиз и по кршу прска -
Распе се ријеком на шеваре голе,
И запали лишће брезе и тополе.

Гле, махала стара сва од ње заруђе,
Ко да у пожару изгара цијела!
И у твоју башту сада, ево, уђе
И шедрван осу. С мрамора бијела
Просуше се сјајни планули драгуљи,
И по башти свуда кликнуше славуји.

Лагано на мурве, смокве и гранате
Испе се у валу, сва сјајна и драга;
Смијући се, озго, с једне гране на те
Рујни гримиз изли из свога крчага.
А ти у љуљајци па се њишеш ти`о,
Ко на међи један мак црвени и мио.

Ја крај плота стојим, гледам у вас двоје;
Једнаке сте као капље на цвијету!
И не могу више знати лепши ко је,
Или ти ил` она?... Ко лептир у лету
Сав трептим, и мислим, драга, од вас двије
Коју ли бих сада загрлио прије?...

1918.

НА ПРИПЕЦИ - Алекса Шантић

Скуњено и жедно ћути стабло свако;
Испуцала земља, сухи јечам стрши.
Врелу јару сипљу и поља и крши,
И нигдје ниједан лист да би се мако.

Овдје уз ријеку, уз купине мрке,
Прикрила се стока па умроно дашће;
А тамо, у страни, осамљено храшће
Гдје простире сјенку, уз рапаве шкрке

Прибило се село па убого ћути.
Стазе празне. Само, прахом огрнути,
Низ друм с кљусадима одмичу чергаши.

Уз чупаве мајке гола, црнпураста
Прискакују дјеца... Цврчак цврчи с храста,
И караван миче. Стари друм се праши.

1918.

НОЋ У ТРПЊУ - Алекса Шантић

Трпањ ћути. Пред њим лежи вода плава.
У даљини с лађе латерна се жари.
У обручу спила, ко саме утвари
Што из мора стреме, мали затон спава.
Синоћ отпловише рибари далеко,
Само по затону видим једну барку,
С чељадима, плови. Неко вози, неко
Стао, остве држи и вреба, док жарку

Распламтјелу зубљу диже цура једна
И њоме свијетли. С мора непрегледна
Тихо вјетар дође, и прамење меко
Мрси јој. Све ћути. Само с хриди оне
Гладан чагаљ виче. И мјесец далеко,
Ко тепсија златна, за пучину тоне.

1918.

ЗОРА - Алекса Шантић

Голубови први лете преко лука.
Не знам шта је, срце с њима би ми хтело!
Као да ме давних дана јутро срело,
Кад сам трчо мајци раширених рука

И падо јој главом у крило и меку
Љубио јој руку... Сав трептим ко прутке
Јасике, и ходим путањом уз реку,
И гледам на њене сребрне свијутке.

Јутрос, као и ти, лепа реко чиста,
И моја сва душа жубори и блиста,
Разлева се, расте, и хучно колеба...

Гле, врело јој бива све шире и веће,
И у њезинијем дубинама среће
Огледа се зора и плав шатор неба.

1918.

ЛЕПТИР - Алекса Шантић

У врху села
Јела
Козлиће пасе и све се вере,
Савија гране
И с гране бере
Лешњаке ране
По брегу.
Гле! Откад пахуља снега
На лесковоме листу?
Није. То бони лептир један у сан се свео
А цео
Бео
Ко бела свила,
Само по рубу лепа му дрхти дуга.
Прстима, лагано, Јела
За бела
Узе га
Крила,
И на длан стави и у длан, два-три пута,
Хукну и васкрсну га...
Пухором златним обасута
Трепнуше крилца и са Јелина длана
Преко жбуњева брега,
Доли,
Где шапћу класови лана,
Где река тече и где се сплео
Бокор трстика голи -:
С дугом на рубу крила отплови лептир бео...
Из грања Јела се смеје
И за њим гледа.
Зора.
Радосно мирис веје
Росе и меда.

1914.