четвртак, 20. новембар 2014.

СВИТАЊЕ - Иво Андрић

Ма, ова зора никако не личи
Зори мојих дана неких сањаних и драгих.
Зло звоно пара таму ходника; неки потајни вјетар;
Будне зликовчеве очи: челик ћутања и самоће
На дну зелених вода.
Шушти слама лога;
Снило ми се море
И сузе горке слане;Шушти слама лога. Негде је зора
Вани, Бог се купа у бијелом валу;
Буде се голубови и дјевојчице
И много лијепих ствари обећаје југово јутро.

И своје плаво блиједо платно,
Захукнуто слутњом сунца
Разаплео је и на моје решетке,
Па сав персонал, од врховног суца па до крвника,
Не може да ми га отме,
Јер оно је за све живе.
Од истог ткива су биле и све моје - благе успомене!
- радости
Посве од истог ткива: ћутање, блиједо чекање,
слутња сунца

Иза планина.
Шушти слама лога.
Моја је ћелија дуга шест корака,
А један сан у мени говори:
Имам ја за тебе ђердан зора.
Синоћ два стражара говораху шапатом
Пред мојом ћелијом
Једна мисао, удовица, заплака тешко и једва чујно.
Сањам. Хладно ми је. -
Тај дан је био свечан од свитања до сутона,
Окруњен је био чудесни торањ из ког је невидљив
трубач трубио:
Срећно умирање! Југови облаци! Тешка земљо!
Прегор и љепота добрих!
Ја сам гледао с прозора на ком је цвала пелагонија;
Неко је за мном дисао. -
Звони звоно да пробуди тамничко свитање.
Ћелије примају прописани дио свијетла, радост
сужњима.

Шушти слама лога:
Два стражара нешто тихо говоре.

Стражари гасе свјетиљке (божји анђели звијезде!)
Сањам. Хладно ми је. -
Гране су биле тешке од росе и птица и нисам био сам,
Кад сам пошао, али путем, путем сам нешто изгубио
Коначно: Ја сам ту!
Покрили су ме - да ли од стида или самилости - са два
тешка покровца.
Као крупна добра свјетиљка
Њише се једна мисао у мени. -
Трешти звоно. Звоне кључеви. Бијела пруга са истока.
Али та зора ни мало не личи
Некој Зори.

Нема коментара:

Постави коментар