УТЕХА СНОВА - Иво Андрић

Они што робују дању
Ни ноћу не налазе сна.

Не сећа се човек
Онога што би хтео,
Него кроз језу ћелија
И ноћ,
Тамне маказе шкрипе
И сабласна одела кроје.

Од мог живота ништа није моје.
Немир у коме дрхтим
Једино је што оста - неки сати туку! -
А све остало поста
Тек мала, стара прича
О јагњету и вуку.

Само кад зора свиће
- ко зна процесе тела! -
Ко неко врело пиће
Што заноси и крепи,
Кратак сан потече, и занос неразумљив:
Да су сва чуда и тајне без имена и знака,
Истине без сведока,
У мени сачуване.

И још, покаткад, док спавам,
Дође дах далеких мора,
Топла ћилима, воћа,
И раскоши непознате.

(1916)