среда, 19. новембар 2014.

ПСАЛМ СУМЊЕ - Иво Андрић

Тога је јутра пјевала златна птица у срцу мом:
које су твоје молитве, дјечаче?
А ја сам лежао нијем, без покрета, ко они који
очекују
посљедни ударац.
И нијема бјеху моја уста, с печатом заборављених
молитава;
Гдје је рука која ме слама  и држи крте конце мога
живота? Не,
нема руке која ме бије! Нема гријеха ни опроштења!
Свјетлост ксомоса ја сам пио, тама космоса сад ме слама.
Космос! - То је врели глас тијела мога,
то крв моја шиба и шуми и струји.
Да, то су молитве, то је полумрачни смисао:
крв моја моли
молитвама, које су као јутарње магле
кад се дижу бијеле и нијеме пут безименог великог
неба.
Незнани!
Твоја је рука на мени и тебе моли крв моја, која
кружи;
у полутами ћелије моје,
али кружи!
У безнадности живота овог,
али кружи!
У болу и сраму дана мојих,
али кружи!
У вапају и кршењу прста и чилењу из дана у дан,
али кружи!

(1915)
 

Нема коментара:

Постави коментар