ПОГЛЕД С ВРХА - Алекса Шантић

Лепоте! уз реку, као лабуд бео,
Лежи Мостар и, пун сунца, адиђара,
Сав трепти, и стреми с копљима мунара
Као да би небу полетети хтео.
Све видим: и башту комшије Муктара,
И исти капиџик, и пчелињак цео;
Под орахом, где је неко на пањ сео,
Јоште чесма прска ките ђулбехара.

Преко зида и сад висе гране ротке,
С којих ме плод румен у детињству зваше;
И мени је - ко да куком наврх мотке
Снова свијам рачве и крадем главаше -
Муктар виче, а ја, бос и голих гњата,
Преко плота с венцем распуклих граната.

1918.