субота, 15. новембар 2014.

МОЈИ ПУТЕВИ - Алекса Шантић

Никада се нисам пузајући пео
Уз прагове горде, штоно воде скуту
Високих и моћних; нити сам на путу
Своме игда челом прах по тлима мео.

Моја душа није у таштини грезла,
Нит` је било грубог црва да је начне.
Ја сам ишо вису гдено бесконачне
Подижу лепоте своја царска жезла.

Својим челом само пред њихове скуте
Падо сам, и цвећем осипо им путе,
И клечо где њихов светли олтар стоји.

Оне су ми дале свога срца део,
И загрљај њихов и пољубац врео
Велики и сјајни оредени су моји.

1924.

Нема коментара:

Постави коментар