МЕТЕОР - Алекса Шантић

У старој башти, на прагу од врата,
Пуни звијезда сједили смо сами...
Ноћ бјеше плава, и у полутами
Руменио се плод здрелих граната.

Тихо... Све ћути... Само бршљан свели,
Негдје, уз летве, шушто је ко свила...
И у час кад си на мом срцу била,
Чудесна свјетлост сва небеса прели -

Бијела ватра по грању се просу,
И ко да небо раздроби планету,
Сав Мостар драгим камењем се осу.
Уза ме, топла, ти се приби јаче,
И мени бјеше ко да нас у лету
Анђео један златним крилом таче.

1911.