Ноћ тамна, велика. Једна ноћ и на небу и на земљи: светлости града, разасуте по стрмим странама, мешају се са звездама; модрина неба продире дубоко у мрак над земљом.
Ноћ свежа. Као да смо још са сутоном негде неприметно ушли у други климатски појас и већ одавно живимо у њему, крећемо се и дишемо први пут под потпуно новим приликама, и све око нас и у нама (тама са светлостима, ваздух и мисли), све има сласт и свежину племенитог воћа које човек први пут окуси.
Ноћ мирна и добра. Као она велика пресудна затишја у животу, кад се измучен човек (безумно и свирепо измучен) одмара и каже сам себи: "Никад више! и у величини и очајном прелому своје одлуке налази могућност да даље живи.
Мирише ноћ. Блешти мирном, бескрајном игром светлост и истим таквим преливима таме. Буја. И као да ће сада проговорити, пропевати. А после тога неће више човеку требати болних одлука нит ће имати шта да каже. Говориће дела.
Велика, лековита, спасоносна реч. У њеној дубини већ дише невидљива клица дана.
Нема коментара:
Постави коментар