Кад бејах у напону снаге
што надолази као речна матица замућена,
кад се осетих способан за свој подвиг
достојан славе,
кад ми ојача глас за најдубљу реч,
рука за најтежи мач,
нога за најсигурнији ход -
тада се сломих.
Падох као воћка коју сломи род.
Једна подсмешљива сенка траг ми увреба у мраку,
у свест ми, ко змија у гробну могилу уђе,
смех ми мој урече, зацрни моју тугу -
да мисли мислим, да се обазирем обазрив и узбуђен.
тад се осетих слаб, смешан и мањи бар за пола -
ископни тело,
клонуше руке,
паде мач,
падох болан.
Болан лежим већ девет година,
и подерах већ девет постеља.
Ја већ зглобове своје не осећам,
разбацан сам по ледини тврдој
у пакленом подневном челопеку,
ја сам растурен до кости од кости,
кроз моје је кости трава проникнула,
у тој се трави присојкиње легу.
Ја чезнем за гробом, тамним, хладовитим,
а краја без мени суђеног подвига - неће бити.
Непозната жено, једина на свету,
сестро и мајко, страдалнице тешка,
ти што бол осети до окамењења,
дођи, сестро златна,
скупи убуђале моје кости, не грози се,
састави ме,
стегни ме с триста лаката добра платна,
прозбори тихо а без плача,
испарви ме,
научи ме да опет проходам, мајко,
дај ми руку балчак мача -
да убијем Црна Арапина.
Да умрем.
