петак, 31. јануар 2014.

САН - Блаже Конески

Не напрежи се да ме видиш,
ја свој имам ток,
тешко ћеш ме разумјети.
Ја сам као подземна ријека
под бијелим кречњаком дана,
извор ми је -
дјетиња ноћ далека.

ИЗ ВОЗА - Блаже Конески

Ено краја роднога; у плавети сину.
Ту детињство моје, давно некад, мину.
Плачу за мном оне планине тамо!

Под њима се назире, на падини, село.
Зар не маше неко марамицом белом?
Плачу за мном оне планине тамо!

Воз оставља за собом све што уз пут сретне.
Живело је онде једном једно дете.
Плачу за мном оне планине тамо!

Мисао ме често ка том крају шаље.
Другде негде живот одводи ме даље.
Плачу за мном оне планине тамо!

ПОНОЋ ( I I ) - Блаже Конески

Чује се звук прекидача,
соба је замрзнута у немилосрдној светлости.
Дете спава на кревецу.
Лутка крај његове главе,
једина види опасност
и подиже очајно руке
онемеле од страха.
Она подиже очајно руке,
ма да на вратима стоји један беспомоћан човек,
руку спуштених као у кривца
и погнуте главе,
мада он долази да пољуби дете.

МРАЗ - Блаже Конески

У соби се студенило свило.
Мраз.
Њих двоје - леденице испод стрехе.
Дечјег даха као да није ни било.
Каква
хладна способност
за омразу!

УЗ ЈЕЗЕРО ЗАСПАЛО ДЕТЕ - Блаже Конески

Ти спаваш малешно,
а језеро се замислило -
језеро твоју судбину припрема.
Ти спаваш, а оно
неосетним запљускивањем улази у твоју душу
као у заливчић с белим камичцима
у ком се сваки камичак види.
Ти спаваш,
а његово и најситније мрешкање
као нит води ка оним гласним таласима
што ће једаред да се роде, да заплачу, да те понесу.

Спавај, детенце,
језеро саздаје твоју душу
и мисли на твоја будућа узбуђења.

КАВЕЗ - Блаже Конески

Тридесет година. И у шта то оде?
Тридесет сломљених крчага леже.
Око детета у мени жељног слободе
све више се кавез од бора стеже.

1953.

БОЛАНИ ДОЈЧИН - Блаже Конески

Кад бејах у напону снаге
што надолази као речна матица замућена,
кад се осетих способан за свој подвиг
достојан славе,
кад ми ојача глас за најдубљу реч,
рука за најтежи мач,
нога за најсигурнији ход -
тада се сломих.
Падох као воћка коју сломи род.

Једна подсмешљива сенка траг ми увреба у мраку,
у свест ми, ко змија у гробну могилу уђе,
смех ми мој урече, зацрни моју тугу -
да мисли мислим, да се обазирем обазрив и узбуђен.
тад се осетих слаб, смешан и мањи бар за пола -
ископни тело,
клонуше руке,
паде мач,
падох болан.

Болан лежим већ девет година,
и подерах већ девет постеља.
Ја већ зглобове своје не осећам,
разбацан сам по ледини тврдој
у пакленом подневном челопеку,
ја сам растурен до кости од кости,
кроз моје је кости трава проникнула,
у тој се трави присојкиње легу.

Ја чезнем за гробом, тамним, хладовитим,
а краја без мени суђеног подвига - неће бити.

Непозната жено, једина на свету,
сестро и мајко, страдалнице тешка,
ти што бол осети до окамењења,
дођи, сестро златна,
скупи убуђале моје кости, не грози се,
састави ме,
стегни ме с триста лаката добра платна,
прозбори тихо а без плача,
испарви ме,
научи ме да опет проходам, мајко,
дај ми руку балчак мача -
да убијем Црна Арапина.

Да умрем.

 

ЉУБАВ ( I I ) - Блаже Конески

Они ми зарише суво копље у срце,
много је руку притискало да га јаче учврсте.
После рекоше:
"Чекај да озелени!"

ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА - Блаже Конески

Она се приљуби
као
грозд ханаански
обилни,
сва 
од врха чела
до пете -
да усне
свугдје зато
зрело зрно осјете,
да прсти
пробуде
жмараца јато.

ИЗВОР ТВОГА ГЛАСА - Блаже Конески

Није важно то што спада у нормални пад,
ни чудеса тијела нијесу заслуга основна -
за мене важнији су углови твојих усана,
косина твога погледа је важна
и узлет руку, малаксали.

Од свега важнији је извор гласа твога.

Ал ти ме лиши, или ме нешто лиши, по реду свега тога,
и све је то провиђење само моје мисли,
као сноп огољених гранчица, врбових, зими
према сивом небу
све је то -
тако суво, тако црно, јадно тако.

Пресушио је за мене извор гласа твога.

ГРЉЕЊЕ - Блаже Конески

Како ми дође нагон тај
да пригрлим брдун лозе
на груди ове, на десно раме,
да стиснем уз образ,
с листом на горњој усни!
Исто тако бих могао
да загрлим чак и змију
у том истом смислу, -
ништа ми не би било,
уз такав осјећај љубави,
од грљења тог!

ЛЕПТИРИЦА - Блаже Конески

Ти не водиш рачуна о мојим предањима,
не желиш ни да знаш пред ким сам обавезан
у свијести и у прихватању свијета -
забринута си за углед свој и љепоту.

Тебе не занима моја сјеменка, из које на жалост
све потиче,
нити вјерујеш у посебни прилаз свјетлости и мраку.
Што могу да ти обећају моји посебни углови
посматрања?
Уплашена си за углед и љепоту?

Однекуд извире мој нагон према теби,
и ти не можеш да с чежњом не осјетиш свјежину струје,
но ма која бразда да је одвуче, не одупиреш се -
преплашена за углед и љепоту.

У чему тад осјети дубину оног црног коријења
које ме поји све до спокојне сјенке љета,
- и пошто шуморе гране не само по вољи вјетра -
при таквом ужасном страху?
У чему се састоји твоје вољење, кажем!

Заустављаш се као лептирица на сувом дрву.

УСПОМЕНА ( I I ) - Блаже Конески

Сад си ти стара
и сада си тијело посустало цијело,
изнурено,
и ја себи не могу да опростим
што не кривицом твојом но својом
не смјех приближити као што смјех
твоје обличје бијело.
Твоје тијело што се нудило
чудесно тијело
ко бијели облак на плавом небу у сјећању ми лебди
и све је то сад прошлост,
и ништа више није,
и оста само нејасан утисак
да си ми била драга.
Сад стар сам ја,
и сад бивам тијело посустало цијело -
спомиње те уморно сад моје тијело.

ЛЕПЕ ЖЕНЕ - Блаже Конески

Лепе жене у мом народу
брзо су прецветале
као цвет кајсије
као мајски јоргован
О неправде!
припадале су оне мужевима које нису изабрале,
косе им дању сплетане у плетенице
ноћу спуштене на грудима и бедрима.
Њихов ход препелице
убрзо би сапела прегача,
младост би им пролазила
као мирис липе одвејан ветром.
Убрзо би оне селе пред капију
погнуте главе и истурених колена,
с нечујним уздахом.
О лепе жене, несрећне жене
оне су брзо прецветале
као цвет кајсије
као мајски јоргован.

ТРИ КРУПНЕ ЖЕНЕ - Блаже Конески

Три крупне жене запливаше у језеро
као три глатке рибе испод прозирне воде.

Три крупне жене повлаче три путање
с одсјајем руку у ритмичном покрету,
са слатким нагоном кукова,
с тајним додиром груди
што голицају воду.
Слиједим сваки њихов захват десном руком,
савки одвод лијевом,
слиједим тихи ритам цјеваница,
два стопала, двије под водом бутине.
Па ипак је вријеме устављено, док гледам,
оне су већ од мене далеко,
оне су тамо гдје их не могу стићи.

Три крупне жене се окрећу на леђа
да ваздух узму и да се одморе.
Сад им је поглед окренут ка небу,
њихова тијела трепере жмарцима језера,
испод бљештавог сунца,
као рибе крљуштима.
Чак и смијех њихов допире до мене разбијен у зрнца.
Као да држим све до њих распету невидљиву мрежу,
с разумљивим узбуђењем чекам њихов повратак.

ЉУБАВНИЦА - Блаже Конески

1.

Приђе ми она
а могла је још ближе,
не боји се ни сасвим да се привије,
она је тијело што тражи да се неодложно мази.

2.

Кад је зовеш она не долази -
она долази кад сама твоја крв
на обалу је изнесе.
Она премного за себе не тражи:
пожели само, у подне, да као сјенка ти у крвотоку,
мало отпочине.
Срце твоје, ето тако, не може да је сумине.

3.

Она ме животу врати поривом богатог тијела.
Животу ме врати,
што значи вјероломству.
Већ ноћас у сну против ње диже глас
бивша љубав,
а на јави права своја најави
- по мјери живота -
будућа.
Зато сам себи тако безначајан!


РАСПЕЋЕ - Блаже Конески

Само се једном тај род давао у дар,
 ти лозо моја, срасла у одар!

Мизерна судбина сад ево те стима,
опрљени крсте на меким креветима!

Више ти ни с ким лијепо бити неће,
изгубљено моје, убого распеће.

ЗАЉУБЉЕНЕ ДЕВОЈКЕ - Блаже Конески

Оне имају лице нежно осенчено,
као да на њега пада сенка прозрачног лишћа,
и лице се, од тога, неосетно издужује.
Оне имају очи проширене, замишљене и влажне,
као да се плаше сваког изненађења које може да искрсне.
Оне тако лако нагињу чело
да би њиме додирнуле усне вољеног
које им се тада чине као крила лептира
засталог на травки - у трену пре полетања -
док се травка повија.
Оне тад пружају руке у загрљај
очајнички смело, слепо и неминовно
као весла у узбуркано море
пред којим невољно затварамо очи.

Боже, да ли сам заиста некад то доживео?

ЛИК - Блаже Конески

Доступна су ми и сва лица мушка
с којих тврдоћа и суровост бије
и врашка ми је чак доступна њушка
са целом грозом што у себи крије
- и ја их гледам све са мало смешка -
али твој лик је неизвесност тешка.

ВУК - Блаже Конески

Пси су неспокојно стригнули ушима
и зацвилели.
Хртови су загребали ноктима
по леду осветљеном месечином.
Негде у близини подмукло гази
сенка вука љубави.
Неко је повикао:
Уха-ха, за њим, држ` га држ`!
Задихан од гоњења он стаде
да дође до даха.
Из далека се чуло његово завијање:
Ау, ауу, аууу!
То значи: опет ћу навратити.

То је један опис обичне ноћи
у залеђеној шуми мог срца.

ЉУБАВ ( I ) - Блаже Конески

Не, не долази, јер би тужна била,
ма како да чезнем, ја се ипак ледим.
Што младост у тамни неповрат је скрила,
варљиво назад вуче из свих сила,
ал зар да на то миран подсмех цедим?
Да, волео сам, сад ме цича свила -
немој, љубави, жалосна би била.

ВИЈ - Блаже Конески

У свест те, као у поноћну цркву,
закључах. И ко што свеће бледе
када се гасе, ти сад тако бледиш,
и све те свеци похотљиво следе.
Ти си ту заточеница за коју
је безброј заклињања правим,
и ево најзад наступа тај тренут
и све говори да ћу да се јавим.
И ја одлазим сличан страшном Вију,
сивих очију, сав челопек жедан,
да, ужасан сам, и јер нежност носим
у грудима тврдим - ти си тако бледа.
Ко нежни Виј се примичем, ал ти си
већ повукла пругу црте тајанствене,
и чим граници приђем, понор оштро
наниже сукне и шкргућу стене.
И сав жеђ, песак, ја се одроњавам
у овај амбис. И ево већ гинем.
Ја, Виј те у свест надмоћно домамих,
ал немам, жудан, снаге да те стигнем.

АНЂЕО ИЗ СВЕТЕ СОФИЈЕ - Блаже Конески

Ти што проведе толко време
под малтерима зида мрачна
сред простора си опет зрачна
-  о плави сине мисли неме -
животом и сад вид ти гори
и зид се попут неба зори.
Али лик онај што се крије
под малтером сред груди мојих
- утеха дана било којих -
по свему као сестра ти је,
ал њега мајстор спасити неће
с мојим животом догореће.

НЕПОЗНАТОЈ - Блаже Конески

УСПОМЕНА

Не са жељом да те гоним као хитру срну,
не са жељом да те држим као голубицу у руци -
ја ћу те скривати у свом срцу
као ластавицу скривену у гнезду,
ја ћу те чувати као тајну успомену
пун ужаса зато што те заборављам.

РАЗДВОЈЕНОСТ

То тихо и лако лепршање шала,
тај црни и тренутни блесак у очима,
а та потпуна раздвојеност ипак,
ах, ипак та случајност у свему -
па зашто сева црна муња у срцу
као у чвору усамљеног храста.

ДРХТАЈ

Моли те, стани, не прилази близу
хвата ме одмах несавладљив ужас,
и ма колико твоје стопе биле лаке,
ја патим - ко да ми по срцу газиш.
О то је пут туге и јесени
која одрања лишће као тихе сузе,
и, јер још увек прву љубав немам,
молим те, стани, не прилази близу.

БЕКСТВО

Тамо где си ти - мени нема среће
тамно сам жедан да те гледам,
горко сам уморан да те следим.
О та празна, празна близина!
Ја пролазим кроз град, лутам пољем,
ја тражим тихо и скривено место.
Али тамо стоји јасика
са светлуцавим дрхтајем твојих рамена,
опет сам пред тобом ја тамно уморан,
пред тобом сам - мени среће нема.

ЖЕЂ

А како мрем док те гледам
не зна то нико нити ће знати.
То је подла жеђ - рећи ћеш ти.
То је покрет жедне руке
ка пределу звезде - рећи ћу ја.

ОТМИЦА

Да сам могао да те отмем као змај
уз силне виловите ветрове и мрак,
па ма колико био омражен и ружан
и свестан да ћу опет бити презрен,
али бар сав опијен за трен
снагом отмице те дивље.


РАВНИЦА - Блаже Конески

Ој, равницо изјутра расањена!
Скини вео,
измаглицу на шибље сложи,
да бих видео како те милују полако
као дланови сенке облака.
Желео бих да душу по теби
као ћилим прострем,
желео бих да ми срце коњ обесан буде,
равним ходом по теби да иде,
у прашини да се преврће.
Ех, туго моја!
Простиреш се преда мном као похотна жена,
очију ужагрелих, кукова утегнутих,
жена прежељна,
само не мене, само не мене!

ЗВОНА - Блаже Конески

Залуд је срце тражило
блискога жељно прежељно.
Самотан идем улицом,
слушам пригушем шум.

Некоме пада зазорно
да једно о другом мислимо,
да једно за друго нађемо
искрену, добру реч.

Све неповратно нестаде
самотан што сам снивао -
остаде само увреда,
на срцу горак јад.

БУДУЋНОСТ - Блаже Конески

Гдје је та прошлост,
прошлост за којом тугујемо,
и гдје је будућност,
будућност коју не дочекујемо -
та што обећава
дах жита која ће тек да сију
та што обећава додир плахих руку
и додир усана
које ће без нас да зрију.

СУША - Блаже Конески

Очи су ми као пресахли извори
у суши
у пустом, каменитом, спрженом крају.

Ко земља што жуди капљицу кише
у летњој жези,
тако душа жуди за сузом,
а очи никако да је исцеде.

То је за поуку, да знаш!
Не гори тек онако растиње кад засуши,
и гладни људи не умиру,
нити успева обилан плач
за онима што су отишли к врагу.

СМЕХ - Блаже Конески

Пресуши ми смех и, жедан њега,
у свакидашњој се губим гужви пуној блеска.
Грло ми је некако постало
суводолица пуна песка.

КОШМАР - Блаже Конески

Како је тужно заспати сам
после ноћи пуне дрхтавица и жеља.
Ја ту тугу знам.
И зашто тада сав тражени блесак
и сва тражена весеља?
И зашто, више од тога, благост
у погледу и речи нашој
за тренутак макар дочарана?
Ах, зашто, зашто?
Када се враћамо,
ти си опет ледна.
Разочарана,
леди се од тебе душа жедна.
Ја сам тад груб,
ја тад лудим
од те студи!
Не, ја нећу да буде тако.
Дави ме сува рука што кружи мраком.
Сам сам, и то ме боли,
то што ми кошмар мисли сколи -
а хоћу да волим,
хоћу да волим!

СТАРИЦА ( I I ) - Блаже Конески

Неме речи ниже поваздан док преде.
Увече са женама пред капијом што седе.
Помрчина благо дише у сокаку.

Сви су се разишли. Наста мукла тама.
Поседеће она још малчице сама.
Помрчина благо дише у сокаку.

Пред очима мрак је све гушћи сав зборан.
Ослушкује: као све ближи да је знани корак.
Помрчина благо дише у сокаку.

Рад` овог трена што трзао је некад,
сваке вечери она чека, чека.
Помрчина благо дише у сокаку.

Најзад устаје и ка кући креће.
Реза на капији шкрипне "добро вече".
Помрчина благо дише у сокаку.

ПРОЛЕЋЕ - Блаже Конески

Бистри се мутно око неба,
сунчеву зеницу више ништа не засењује.
Јесења сетва мојих жеља
већ се под снегом, убога, зазелењује.

ШУМ - Блаже Конески

Предахни, немирна душо,
не блуди у предвечерје бледо,
у јесење.
Лист је опао већ,
и ако шум се чује,
шум је од туге једне,
од јесење.

ОДМОР - Блаже Конески

Јесен је тиха, сетна светлост света.
Човек жели некуд далеко да шета.
Лепото, ти ме замараш све више.

Проћи ћу све што узбуђењем мами.
Има таквих места где будемо сами.
Лепото, ти ме замараш све више.

Смиреност је мудрост, страственост је глупа.
Седнућу у парку на једну од клупа.
Лепото, ти ме замараш све више.

И седећу тако, с цигаром у руци.
Седећу док вече не огласе штурци.
Лепото, ти ме замараш све више.

ПОРУКА - Блаже Конески

Умирање, док траје, ипак је још увијек живот.
Ни љубав мртва није док још увијек волиш,
макар неког другог.
Због соја жмараца -
чак и туђи плод у утроби твојој
биће више моје дијете.

СНЕГ - Блаже Конески

Завејава бели снег
стазе којима минух.
Доле на моја врата
гину белокрила јата,
тихо у спокој мек.

Бели небесни снег
скаску једноличну ниже
да душу празну стиже
осуда ледна све ближе -
говори бели снег.

Шапуће: сам си, сам.
А ја се спремам да газим
натраг по истој стази
стегнутој оковом мразним -
до дана, који већ знам.

 

ЗЛОСЛУТНОСТ - Блаже Конески

Не слути зло ни с пролазном мишљу,
јер имаш велику моћ злослућења,
и ако осјетиш несрећу - догодиће се она.
И боље да си заспао, боље да си се опио,
да си ошамућен,
јер много зависи од тебе -
боље да нијеси ни свјестан своје моћи,
јез знам већ: радовати се не можеш.
Сваком тренутку приступи с чувством изненађења,
о осјећањем запрепашћења,
да ни ноћу немаш времена за размишљање, -
јер само тако спокојство находиш,
спокојство оплодиш,
само си тако створитељ одмора,
човјек, не злослутник.

ЈЕЗЕРО - Блаже Конески

Замишљен, излазиш увијек с истом проклетом мишљу,
и, као на самом прагу стрекнуо,
не знам по који пут, откриваш у себи свијет:
језеро под модрим велом Беласице
у зеленом обручу платна и кипариса.
И треба, за људски трен, љепота ова да опет ти буде обична,
да потоне у тебе као у прашину,
да нестане -
да опет будеш нормално несрећан човек
као већина уоколо.
Но колико је, ипак, драгоцјен управо тај интервал
између двије гриже савјести!

САМАЦ ЈЕЛЕН - Блаже Конески

Мизерни стрвинари иду му за петама,
напрегнуто га преже.

И неће га више домамити у стадо
витке кошуте звоњавом папака сребрнастом.

Његови се рогови заплећу у гранама
кад се усуди да игра,
ноћу,
кад упркос свему гледа месечину -
да затим осети још већу бесмисленост битисања.

Ал он ипак мора да живи,
да као извор тече,
све док не поклекне - не у сан него у смрт -
на десно своје колено.

ПУСТИЊА - Блаже Конески

Пустиња хладна, шта ми обећава она?
Не постоји тамо ни сунце ни свод ноћни звездан.
И само безгласни ветар прелеће
кроз глуву студену бездан!

Животе само ме таквим даром не даривај,
не тишином, не тишином, том казном!
Не тврдом немоћи и скамењивањем
у висини глувој и празној!

УГАЉ - Блаже Конески

Само да зажмурим -
он већ расте из подзмеља,
безоки, црни, брижни старци
усправљају се преда мном,
њихова чела строгих бора
уносе ми се у лице,
ако стегнем јаче капке -
он се, црн, у стенама гомила,
већ ме је надрастао,
поклапа ме,
крцкаво ме зглобљује у себе,
и ја сам већ
у подземном руднику
црни грумен који шапуће:
могу да горим!

САТ - Блаже Конески

Били су угасили радио преко пута
и у необичној тишини
чуо сам сат на витрини.
Откуцавао је равномјерно као штеп
на шиваћој машини.
Схватих - као да је све вријеме
опшивао сребрнасту мараму
каквом су некада момци
џепић на прсима китили.
Разумјех заправо откуд ми долази
ова језа уз кости.

ПРЕВОЈ - Блаже Конески

Заковитлане у вртлогу дана
жене у њега заљубљене немаше кад,
не нађоше начина да га сретну.

И сад гледају:
као силуета на хоризонту
иде један тих путник,
скоро ће за превој да зађе,
губе га неповратно.
А леп им је некако, издалека, према заласку.

А како је њему, то он најбоље зна:
преуморан је и посустао,
по коси му је прашина пала,
прашина му на сувим непцима шкрипи.

Он силази полако у неку тамну долину -
њихов га поглед у њој пратити неће.

НЕИЗВЈЕСНОСТ - Блаже Конески

Ништа сигурно нећемо знати,
памет сијече, груба.
Како прекасно човјек схвати
што је истинска љубав!

Она је можда одрицање
од патње што ослача.
Осјетисмо ли очајање
тијеста испод сача?

Да ли је све у благој тмини,
у капи воде до жедне усне?
Да ли су најближи свјежини
они које замор запљусне?

Да ли се ове мисли у мјери
дотичу и твоје главе?
Да ли да ти се сасвим повјерим
без снаге, гордости, славе?

ВРАПЦИ У МАГЛИ - Блаже Конески

Неколико врабаца цвркуће у магли
као затворени
у непровидан кавез.
Не видим их,
већ им само ситне гласове чујем
како звоне,
али из искуства знам:
они су поређани на неколико гранчица липе,
они се њишу на њима,
они су накострешени од хладноће до самог кљуна,
они стресају час лево час десно криоце
а час репић,
они мењају с времена на време места
док разговарају лицем у лице, -
и то је иста стара игра
коју добро знам, мада ми је сада невидљива.
Само једно не знам:
да ли они виде неки излаз.
Они су, сасвим сигурно, забринути,
а магла је само наизглед непокретна.

ПЕСМА О ЖИВОТУ - Блаже Конески

Како пси лају,
и колико је блата -
све ме то обузе сада
док тмина проклета влада.

Крваво време
све си налик
на лешину голу и бедну!

Чекићем подбуле главе
ломе једну по једну...

Ихииииии!
Задихани
журимо напред,
ми се не дамо,
острвљени
само што не уједамо!

ПОСЛОВИЦА - Блаже Конески

Кад човек изгуби право на смех
и право паметан да буде
да дели правду
да се прави важан
и право дете и жену да воли,
тада му -
остаје право
да буде тужан
да умире од муке и боли
да чами довек -
тај човек.

ПЕПЕЉУГА - Блаже Конески

Испрва сам био замишљен у маштањима једног сеоског сирочета гоњеног од маћехе. Презрена Пепељуга.
Мајко моја, како смо далеко, како смо близу!

Још у повоју дојила си ме на њиви под сенком бреста,
на жетви под сенком снопа.
Мајко моја, како смо далеко, како смо близу!

Носим те као што си ме ти носила, трудна,
и још једну мрвицу нашег сеоског ваздуха у грудима чувам
- да ме боли.
Мајко моја, како смо далеко, како смо близу!

О ЖИВОТУ - Блаже Конески

1.

Непредвидљив си сасвим,
животе, дуга њиво!
Зашто у дворишту баш сад
сврака загракта живо?

Непредвиђеним словом
јавља се она дрско,
а мени је то чудно
али ми није мрско.

Чуди ме да све може
да ми прихвати свијест та
из трена овог времена -
од звука, зрака, мјеста.

Знам, једна ће таква чаша
препуна да се скрши, -
а живот се изнова пуни,
и ништа се не сврши!

2.

Као змајевски каблић
у пећини,
тако је живот пун!


Пиј ако желиш,
срчи ако волиш,
сљемај, шљокај, гутај -
нити узео нити дао,
вазда је пун тај кабао,
данас и сјутра као јуче, -
нити дугујеш нити потражујеш
док те та једначина мјера суче!

3.

Привржен сам животу старих људи
јер тај живот је цјеловито проосјећан
и садржајан,
а слаб:
као изворчић при понирању,
као вјетрић при стишавању,
као кончић при кидању,
као упаљена свијећа коју можеш да утулиш,
а и сама би догорјела.
У тренутак је збијен живот тад
са свим богатствима
уза све пролазности, -
и никаква брига не може да га спаси,
и смисла имају само бесциљне наклоности.

четвртак, 30. јануар 2014.

ОДМАЗДА - Блаже Конески

Долази вријеме кад дрво се свети човјеку
за све зарезе, за све убоде,
за све повреде,
за сваку непромишљену ријеч,
за незахвалност према сјенци и плоду.
Оно не може да те дочека,
оно не може да ти се на путу као насилник - испријечи,
оно својим вечерњим сјенкама може само да уђе у твој сан,
и тако улази у сан - као распети човјек,
и с хладноћом пушта коријење у твоје жиле,
и стравична је у сну игра сјена тих,
у крви зима та.
Оно урличе,
оно проклиње -
чувај се, насилниче, снаге везана човјека.

ПЕСМА ЛОЗА У ВИНОГРАДИМА НА ВОДНУ - Блаже Конески

Ћутимо ли немо у сунчано подне,
кад је време тихо и мирују травке,
то није што свака тугује за себе,
то је - да би било лепо.

Њихамо ли се из струка кад је ветар,
нагињемо ли се, узбуђене, једна к другој,
то није што ужас из жила подилази,
то је - да би било лепо.

Разастиремо ли по месецу сенке
кад нема никог да нас изненади,
то није да свици разметљиво светле,
то је - да би било лепо.

Јесмо ли покорне рукама воћара
што нам креше гране, а мазе ластаре,
то није да родимо гроздове и вина,
то је - да би било лепо.

Чудне смо ми...
Ко почне да нас схвата -
земља му постаје све ближа,
људи све удаљенији.

ДРВЦЕ ПРЕСАЂЕНО ИЗ КОЖУВА - Блаже Конески

Оно вели:
Ви сте људи нестрпљиви,
а ја не журим са мојим растењем.
Моја мисао је у коријену,
и она полако дуби у земљу,
ја имам доста времена
и моја је будућност -
па реци сада како да те поменем
када порастем?

ЈЕСЕЊЕ ЈУТРО - Блаже Конески

Обаљена сеоска гробља,
жмарљиве могиле без крстаче,
над њима крушка дивљака
- од ветра разапета -
свим тајним дамарима плаче.
Мутно и блатно.
Магла притиска камењар у драчу.
Иза ње
стопе
напуњене водом
тону у иловачу.

СТАБЛО - Блаже Конески

Опало лишће дозива
лишће које је увек,
уплашено неизвесношћу пада,
трепери на дрвећу:
"Силази доле да мремо,
побегни од ветруштина
злих у приземну тишину.
Нека тај скелет угљенисан остане го
од црне руке у пространству крши,
дебло да му буде корито
за воде кише јесење.
А ми ћемо га опколити густо,
да не узмогне прекорачити круг
својих сећања жуто-златних."

ХРАСТ - Блаже Конески

Суши се овај древни храст
и бршљен му - пузавица треба
па да му сочну лепоту подари
и слатке жмарце по рапавој кори;
а храст ће овом дати висок раст
и поглед који сеже у долину,
а дароваће и заједничку смрт.

СТАРА ЛОЗА - Блаже Конески

То је било предосећање неког укуса
опорог а освежавајућег,
као да си пустио корење јавора
до влаге у земљи.
То је био непознати укус
а ипак сачуван у успомени,
али не језиком и непцима,
већ више кроз сан.
И како да те назовем ја,
лишен тебе,
насладо за смртну жеђ,
последњи одмору!
Опет се морам врети у тесном кругу
својих знања, наслућивања и предања.
Можда си ти укус
никад неокушаног вина
од старе лозе!

МЕЂУ ДРВЕЋЕМ - Блаже Конески

Застао си укопан и укочен,
као да си доље у земљу пустио коријење
да расте
тражећи влагу.

И боље је да се не помјераш више, -
да ти се упије слух у шум безбројног лишћа
што простор и хлад осваја за птице
што поју,
боље је,
да се договориш с вјетром,
о једној симфонији изобиља, -
од свега најбоље је да и не коракнеш,
да не повриједиш савез с дрвећем.

КРУШКА - Блаже Конески

Погледај - презрева крушка,
види - презрева крушка,
и још мало, она ће сагњити,
сагњеће као душа.
Прво се зачео род,
затим је сазрео плод,
опало кржљаво и црвљиво.
Нешто је урадила киша,
нешто су учиниле суше -
и ево жутог стрњишта и плодова разбацаних
и мрава у простору душе.

ГРНЧАР - Блаже Конески

Изнесе он на пазар
своје земљане лонце, бардаке и чанке,
и положи их у шарени круг на земљи,
те са својим бојама и цвјетићима
да личе на баштицу пред Духове,
или да личе на дјечицу
једне велике и срећне породице,
поредану као за сликање.

Невидљиви су на њима отисци
прстију старог Грнчара.
Али када их прихвати у руке
да их преда на туђе руке,
само он осјећа на њима
тргаове свога додира,
дио од своје топлине,
порив свог пулса и даха
и шум своје скривене мисли.

Ево шта распродаје!

ПЛАНИНА - Блаже Конески

Постоји један слој на души:
ноктима бих га гребао,
турпијом бих га стругао,
скидао бих га ножем као лишај са стене.
И да се деси
да се чак и с вуком ухватим у коштац,
да га прекољем,
и да подивљам сасвим -
опет та скрама!
Планино, равна рудино,
планино са два кука огромна, гола,
не, не лечи, не лечи ништа,
само нас свлачи до изворишта
нашег основног бола!

КОЛУМБО - Блаже Конески

Ту земљу видех први пут сред зоре,
у машти: да би очи сачувале
одблесак с плаве и далеке горе
и грозничаве, пузајуће вале.

Ребраст, хват весла, водио ме свесно
овамо, да ме бура не разбије.
О, леп је био пут у неизвесно,
а тужан беше повратак касније.

И још тужнији, знам, мој крај би био
да умрем, земљо, попут роба чиста,
ја који сам ти жедан долазио.

Сећања моја сад су с тмином иста:
и ја већ не знам да ли сам те снио
тек у сну или видео одиста.

ВЕЗИЉА - Блаже Конески

1

Везиљо, кажи како да се роди
проста и строга македонска песма,
из овог срца, што са собом води
разговор ноћни сред немира бесна?

Нек се два конца из срца опара,
један црн, други од црвене боје,
први што тугу грозничаву ствара,
а други светлу чежњу глади своје.

Па с њима нижи једноличне низе,
песму од чежње и песму од муке,
ко што ја везем на ланене ризе
рукав за беле невестинске руке.

Судбинско нешто плело се одавно
од те две нити, две речи сазвучне,
једна што буди мрак и нешто тавно,
а друга зоре крваве и мучне.

2

Везиљо, лице погнуто окрени,
погледај небо у та подна златна,
из ког се блиста и чудно шарени
твој вез сред плавог, небескога платна.

Ти не знаш никад ни за вечер касну,
ти си ко око устрепталих срна.
Тамо све боје час горе, час гасну,
две шаре твоје - црвена и црна.

Зар се не плашиш већ од блеска тога
да ће твој спомен сваки да угасе?
Зашто нестајеш тако дивна, строга,
пролазе дани, а коби се гласе.

- Спомени драги кад у души блесну
гасе се од њих ко цвеће без боје.
А ти што ловиш звук за чудну песму
већ си сам реко реч судбине своје.

ГРИГОР ПРЛИЧЕВ - Блаже Конески

1

Нож

За ово срце свуда оштре нож,
а нож је већ заривен унутра -
и доста је само да се насмејем,
одмах осетим како ме дубоко
пробо, с колико жилица танких
оштрога бола у грудима ниче.
И тада ми се јасно објављује да сам
изабран - да сву несрећу и тугу,
и сву немилу потиштеност ропску
једног народа до краја истрадам,
ћутке и непоколебљиво да је носим.
И, неким проклетим обележен знаком,
ја овде треба да разумем цену
сваког подвига што нас напред води,
дволичност саму победе сваке.
О, браћо, знајте: није само подлост
од које страдам, којом, гадном, газим -
тећ тајну чува мој смкрнути мук.

2

Путник

Ја, тешки нервчик, ево већ се гасим
и као ступам на марморну плочу.
Дудињо, збогом, погрбљена мајко,
ти, ето, надживе свог несрећног сина;
па збогом и ви, чокоти петрински,
с предосећањем новог, трпког вина!
Ал ви, јалови, с кућама газдинским
у којима млако дихају ормари,
трговци, туђ сам међу вама био,
у меланхолији сам пребивао тмурној.
Сан вам реметих ко поноћни путник
што пред капијама застаје и куца.
Гонили сте ме, нехајни и злобни,
а сада - чак ће и гробови ваши
да мрзе и гоне мој студени гроб;
туђ и притишњен бићу и у земљи
све док не дође једно ново племе
које ће да ме заволи и слави.

ПШЕНИЦА - Блаже Конески

Пркосна усправност девојака
које се не боје својих груди.
Модре су цветове заделе у косу,
руке им снажно уз тело припијене,
а прсти у мислима испружени жељно
за први додир.
Ах, то је хор девојачки -
над ивицом се сцене надноси,
чекамо да нас ко сладак талас обухвати,
али нас понесу једино звукови једне песме
што одушевљава, и намах растужује.

РАЖ - Блаже Конески

Неминовна спокојност старица повијених
и помиреност са судбином.
Некакав разговор тих, монотон, шкрт,
речи потпуно свакидашње
сувим уснама шапутане.
Али кад ветар уздува:
климање главама,
нескладно махање рукама,
и некаква песма дубинска, молитвена,
тужна као музика
у летње подне - на постаји полупустој.

МОЛИТВА - Блаже Конески

Да пођеш ноћу у шуму,
да прођеш тајно честом,
у тиху поноћ да стигнеш
на оно знано место.

Вито, дрхтаво борје
у само небо стиже,
и бујна сањива трава
опојним дахом дише.

Не може да трпи више
срце што кипи лудо,
с крикм ћеш да се бациш
на земљу снажно и љуто.

Земљо, радости хоће
момачке груди и руке.
Лечи ме, лечи, земљо,
од мутног врења и туге!

ЧЕСМЕ - Блаже Конески

На чесмама оним са милошћу гласа,
с коритом од гранита и мрамора,
многи је путник наш`о души спаса,
ослободио се од жеђи и замора.

И препорођен он ће сјести у хлад
да сачека врућина да се макне,
са хљебом мало да завара глад
и неку паприку - патлиџан да жвакне.

И на том мјесту, под багремом, крушком,
једна мисао доћи ће му на ум
да ова чесма - дише својим душком.

И напокон га довео кући друм,
али ће често и у сну да слуша
по мрамору од те чесме шум. 

РУШЕВИНА - Блаже Конески

Рушевина.
Зид или камен?
У сваком удубљењу зелена маховина.
Жути гуштер - домаћин стамен.
Незаинтересовано сунце поврх рушевине.

Ето истине.

УСПОМЕНА ( I ) - Блаже Конески

Остале су ми у сећању беле магле
и једна пуста јесен по нашим пољима...
Покисао воз је јурио, жалосно рикао,
бежала су села јесења од мене
и гола брда тонула у даљину.

Било је расплакано, блатно предвечерје,
дим ми је надирао у груди -
о теби сам мислио, родна земљо,
у грудима се склупчала туга.

Како да не будем тужан кад гледам
шта је наша садашњица, шта наша прошлост:
бакалски носеви обешени,
чакшире распасане, прегаче умазане;
сељачке очи дрхтаве,
руке испуцале, памети изветреле,
вратови крастави,
главе погнуте доле...

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

... А они - дечаци срчани
на свету борбу заклети -
одбачени, испљувани
на раскрницама су крвавим
умирали устрашени.

Они, на небу пуном пустоши
из помрчине извучени
метеори угашени!

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Јурио је тад воз сав покисао,
рикао је у тами;
тако је рикала мука у мени
јер сам рођен у згаженом племену...

И зашто ме сада љубав опет враћа
теби, земљо песковита?
... Дубоко је у души остала успомена
о белим маглама по нашим пољима,
о песми нанула по нашим калдрмама..

1939.

ДЕВСТВЕНИЦИ - Блаже Конески

Никад о квргама што потмуло боле,
о глади љубави, самоћи - ни словцем.
Вас је једино смрт познала голе,
аскети строги - Даме, Пере, Гоце.

Жељна да грли, никад рука мека
на раме се ваше не ослони мушко.
Само барјака бестелесна сенка,
и само ремен са леденом пушком.

И праштали сте се само за сна кратка,
из ког се последњем оном јеку хита,
куршуму оном, у срце, ко тачка.

Ваш занос не суста ни у једној беди,
ви не познадосте живот као ситан,
ни колико може жена да увреди.

ПЈЕСМА ЈЕДНЕ ПЈЕВАЧИЦЕ (из збирке "Чесме") - Блаже Конески

Најважнија је случајност,
тренутност,
јединственост;
То како су се додирнули у непоновљивом додиру
дрвце са шибицом,
вода са огњем,
рука са прсима, -
Ето то је основно!
Најважније, велим,
ефемерне су радње,
једном збивене,
забиљежене,
виђене,
ћуте само једном -
као твоја пјесма,
од које премре душа!
Зар она не кружи далеко негдје
около наших нимбова
и орбита,
и зар ја нисам једини
под куполом васионе
што стално ту пјесму слуша!?

САМРТНА ПЕСМА - Блаже Конески

Посвећено Н. Вапцарову

Да те изведу напоље
кроз дрхтав, хладан мрак -
а киша пљушти напољу
и нешто шуми напољу
кроз дрхтав, хладан мрак.

Мирно да пођеш сам
пред окрвављеним злом,
сетиш ли се нечега
одмах заборави то. 

Умире сваки крик
у тами гушћој од теста
и твој самртни крик
посве нечујан неста.

РЕКЕ - Блаже Конески

Ја сам пустио реке да роморе
пошто су мутне и јер мисле гласно:
можда ће негде неком да говоре
што нисам знао ја да кажем јасно.

АРС ПОЕТИКА - Блаже Конески

Староме Џивџану
голуждравци вичу:
"Бре,
ми смо бољи пјевачи од тебе!
Чуј нас ти:
џив! џив! џив!"
А стари ће њима на ту причу:
"Дјецо,
мора то бити и лако и меко,
силно и умилно,
свето и проклето,
са искуством грким,
са згрченом муком:
џив... џив... џив...
Ви још не владате таквим науком."

РИЈЕЧ - Блаже Конески

Одувијек сам размишљао о излишности ријечи,
јер она најмање узбуђује онога коме је упућена -
откуда онда потреба да се исказујемо
чак ритмом и римом, чак алитерацијама?
Ту види сад бесмисао земних извора:
било сумпора, воде, било грленог усклика.
То је нагон, и за смисао не пита!

ПЕСМА ( I I ) - Блаже Конески

Да лажеш ниси кадар,
зла збиља у срцу бесни -
тугу и срамоту своју
сакриј у нејасној песми.
И ако тад испричаш
за пуста вечерња села
- кад су се у дивљем трку
два воза у мраку срела -
и ако тад испричаш
за месец који избија
крвав из тамног врха,
за зрак што црвено сија -
речи ће бајке да туже
тугом рањене душе.
Да лажеш ниси кадар,
зла збиља у срцу бесни -
тугу и срамоту своју
сакриј у нејасној песми.

ПОНОЋ ( I ) - Блаже Конески

У бескрајном мраку изгубљени ждрал,
- у бескрај плови самотни крик,
самотни крик -
сломљен од ветра, пред мразну зору,
уморна крила склопиће он
и довршити незнани пут.
У бескрај плови самотни крик
изнад мртвог града
самотни крик...
О има ли срца које је будно
да тугу само, и ништа друго,
да бескарјни само осети јад -
над мразним пољем, усред таме,
писак ранјене птице и саме?

ПЈЕСМЕ - Блаже Конески

Неук, мислио сам:
па се онако
случајно јављају.
А сада назад се обазирем,
видим -
па оне ме обавезују!