понедељак, 28. децембар 2015.

УЈЕДИЊЕНЕ САМОЋЕ - Васко Попа

Људи смо од меса и снова. Ујединили смо самоће и усијани обручи око нас стали су да пуцају.
Припитомљавамо простор: на нас да режи, с нама да се рукује. Разбијамо прастари, стеновити бол, откривамо изворе из којих свежа нада избија. Живот да нас заволи!
Људи смо од крви и хлеба. Побратимили смо напоре и циљ је престао да нам се крије за видиком.
Вадимо зарђале клинове из мрве на којој играмо, скидамо  натруле даске са даха у коме лебдимо. Учимо време да кораком нашим хода, да се у поглед наш облачи.
Људи смо од крви и меса: посестримили смо зебње и стали да кујемо оружје ведрине. Смрт да од нас страхује!

(Књижевност, 7-8, 1952)

ПРИБИРАЊЕ - Васко Попа

Прибрати се! Није лако прибрати се: пронаћи се, дозвати се, сакупити се, ускладити се.
Где ми је чело, где румен образ? Где су ми пршљенови, где сјај погледа? Није лако ни пронаћи се!
Али невоља није само у томе.
Очи, на пример, које ми светле у једној разбијеној уличној светиљци, траже да их моја глава сачува од пламених риба, од ћорсокака, од ловаца бисерних шкољки. Са једног дрвета на коме су постале гнездо неким птицама без крила, груди ми захтевају да их моје руке одбране од гвоздених ребара, од вулкана у срцу, од разроких ветрова.
Па ипак се и даље проналазим и даље дозивам.
Ноге, које сам затекао како држе једну изгубљену собицу на коленима, захтевају да их сачувам од зубатих друмова, од степеница без краја, од беспутних понора. Усне, које су затвориле отвор једног отрованог бунара, траже да их моје лице заштити од крилатих чепова, од подземних речи, од ножева јаука.
Да ли ћу моћи да одговорим на све ове неизмерне захтеве? Не знам. Једно знам: треба се прибрати.
Проналазим се, дозивам се, сакупљам се, састављам се. (До усклађивања, авај још нисам стигао.) Слушам захтеве, слушам и осећам како ме полако обузима гнев. Те растеране очи, те груди, ти осмеси мени, најзад, припадају. И ја имам безусловно право на њих.

ОДГОВОРИ - Васко Попа

Питају ме. Одговарам. И речи ми се претварају у камење. Погађају их у главу, ударају их у прса, падају им пред ноге.
И даље ме питају. Одговарам: камене речи излећу, одбијају се, падају. И расту, расту у бедем преда мном.
Са свих страна питају ме. Одговарам на све стране. Камени одговори одваљују се, залете, стропоштавају. И дубе, дубе бунар нада мном.
Питају ме. Не могу да одговорим. У грлу речи би ми се претвриле у кртице. Разриле би ми, разнеле оно мало црнице што имам.
Питају ме. Одговарам из све дубље таме. Под све већим теретом мојих камних одговора.
Питају ме још увек.

ЗИД - Васко Попа

Очи у очи са зидом. Нисам ни леп ни ружан: лица немам. Пешчаним мравима оглодао ме. Лишај да сам: и његова тама да прсне!
Врати се небо! Зашто ми се плавиш, између облака од малтера? Овде сам без очију. Прса у прса са зидом. Нисам ни јак ни слаб: искуства немам. Непомичношћу својом ошамутио ме. Мемла да сам: и његов мир да врисне!
Угаси се, траво! Зашто ми светлиш на каменом шамару?
Овде сам без корака.
Лице у лице са зидом. Нисам ни добар ни рђав: сам сам. Живог и крвавог из рамена сунца ишчупао ме. Муња да сам: и његова сенка на колена да падне!
И ти, са косом кише и јабучицама јутра, и ти се врати! Зшто ми се јављаш у заспалим летовима лептира од креча? Овде сам без срца.
Пред зидом и ја, непомирљив, постајем зид. Игру његову научио сам и ја.

РАСТАВЉЕН ХОД - Васко Попа

Препловила ме оштрица ножа, бескрајна стаза којом сам ходао средином бездана. Сурвао сам се у незнане дубине, али сам остао приљубљен уз нож, хладан и глув за откуцаје мога надвоје пресеченог срца. И наставио да ходам у нади да ћу и овако рашчеречен стићи на крај ножа и закорачити на љубазније тло.
Столећима, чини ми се, ходам тако, растављен од самога себе. И страшна бојазан све ме више мори:
Стигао сам на крај ножа. Тако дуго одвојене једна од друге, руке ми се сада нису препознале. Очи ми не пију светлост из исте чаше. Груди ми се не склапају у један једини кров над срцем. Ноге ми не беру исту латицу из руже ветрова. Усне ми се међу собом нису споразумеле.
Ходам све нестрпљивији. Ходам и све страсније размишљам шта да предузмем против те страхоте ако до ње дође. Али ми је и мисао рашчеречена.

ПОПЛАВА - Васко Попа

Нисам имао куд. Морао сам се настанити у једној кутији шибица. Ломио сам се, преломио, савио, пресавио: свео се на њен облик.
Наравно, у кутији шибица нисам могао издржати дуго. Преселио сам се у једно стаклено око. Нисам га ја изабрао. Нисам имао куд. Као да су предмети прогутали простор. Замотавао сам се, дакле, замотавао, склупчао: док нисам постигао облик стакленог ока.
Ни ту нисам могао издржати. Зар се може живети склупчан у једном стакленом оку?
Нисам могао издржати ни у рупици дугмета, ни у флашици јода, ни гуменом цреву за поливање улица. Па ни у мастионици, ни на дну огледала, ни у кључаоници. Ко би то, уосталом, могао?
Тренутно сам у једној труби. Тек што сам се с великом муком сместио. А већ осећам да нећу да проведем у њој дуже времена. Све ме боли: сав сам згужван, згњечен, згажен. А немам куд. Упашћу, можда, у нешто још горе.
Мењао сам облике: савијао сам се, одвијао, гњечио, развлачио, умотавао, одмотавао. Нисам имао куд. Као да су предмети попили простор. Осећам, све болније осећам да полако заборављам свој изглед. Ако ми се икада пружи прилика да испливам из ове поплаве предмета, да ли ћу се моћи сетити својих рођених облика?

НЕУКРОЋЕНЕ РУКЕ - Васко Попа

Шта да радим са својим рукама? Занесе ли их нека ствар, ишчупају ми се из рамена и похрле за њом. Данима их понекад нема. Врате ми се изубијане, унакажене. И некако стране. Дуго ми висе одсутно низ тело. Морам испочетка, полако да их поучавам како се отварају врата, како се чаша приноси устима, како се спушта завеса на прозору.
Очара ли их, рецимо, лишће што једри на ветру изнад улице, истргну ми се из рамена и полете за њим. Стојим на врху степеништа, пред вратима свога стана под облацима. Овако смешан, без руку, не усуђеујем се нити на улицу да изађем, нити у собу да уђем. Чекам своје руке да ми се врате. Шта друго могу?
Када се најзад појаве у дну степеништа, једва их препознам. Обрасле маховином и барским биљем, пузе с муком према мени да ми се узверу на рамена.
Другом приликом одушеве их сенке крила што зачас замуте воду у огледалима, откину ми се од рамена и узнесу за њима над кровове. Поново стојим сакат као кројачка лутка на врху степеништа и чекам своје руке да ми се поврате.
Изненаде ме, падну ми са висине на главу, нападају ме дугачким, отровним ноктима: кљуцају ми чело, гребу ми лице. Како да се одбраним од њих? Од својих руку.
Па ипак ме све ово толико не узнемирује. То су моје руке. То је моја брига коју, ма како она тешка била, хоћу и морам да бринем.
Али може ми се догодити да једном, док су моје руке одсутне, неке туђе руке, које лутају по свету, дођу и прикаче ми се за рамена. Чини ми се да то не бих могао преживети. 

НАПАСТ - Васко Попа

Дрво није. Нада мном и се рањеним надвило. А ја сам кућа, за њу немам врата. Брда камена нисам ради ње из себе изнео.
Ни облак није. Сунце би ми с времена на време над отвореним челом открио. А ја сам бунар, за њу немам воде. Уста своја нисам ради ње до срца земље прокопао.
Ни камен није. Сузу би у око моје пустио. А ја сам сто, за њу немам хлеба. Ексере у своме месту од грла до врха прстију не подносим ради ње.
И друго сам, за њу немам даљине. Птица сам, за њу немам бисера. Имам само олују на крилима. Олују која ће јој пепео у колевку вратити.

ИГРА НЕИЗВЕСНОСТИ - Васко Попа

Упутим се својом улицом кући. Одведе ме пред огромни челични храст са коштаним гранама и лишћем од шарених крпа. Отворим врата своје собе и пређем праг. Закорачим у бездан. Пружим руку за хлебом на столу. У шаци  осетим јастуче обрасло иглама.
Зар да одсада ходам само улицама својег места? Никада нећу моћи да се одрекнем јединствене радости избора! Нећу да отварам само врата свог срца. И нећу да се храним само сребрним рибама које уловим у својим венама. Уосталом, ни тамо не знам увек шта ме чека.
Загризем у румену јабуку. У устима осетим зрелу грану. Погледам кроз прозор. Дугачки ексери сурово ми прикују очи за предмет који сам видео. Легнем у постељу. Пробудим се у чељустима клешта сивих очију.

ПРЕПРЕКЕ - Васко Попа

Наилазим на препреке које не могу да обиђем. Не волим да се враћам. Ухватићу се у коштац с њима.
Али воз ми протутњи кроз срце. Не прегази ме. Дрво ми се шуштећи гранама провуче између ребара. Не обори ме. Кућа ми потоне у зенице и изрони за потиљком. Не смрви ме. Као да сам рам слике која не постоји.
А ја постојим. Нисам урамљена празнина. Хоћу да се ухватим у коштац са препрекама: најважније ми је доказати да постојим. И да са тиме треба рачунати.
Али ми крда столова протутње кроз груди. Не прегазе ме. Рогати свећњаци провуку ми се између ребара. Не оборе ме. Брдо ми потоне у зенице и изрони за потиљком. Не смрви ме. Као да сам шареним папирнатим цвећем овенчана празнина.

недеља, 27. децембар 2015.

13 - Васко Попа

Не шали се чудо

Сакрило си нож под мараму
Прекорачило црту подметнуло ногу
Покварило си игру

Небо да ми се преврне
Сунце да ми главу разбије
Крпице да ми се растуре

Не шали се чудо с чудом

Врати ми моје крпице
Ја ћу теби твоје

(1955)

12 - Васко Попа

Доста речитога смиља доста слатких трица
Ништа нећу да чујем ништа да знам
Доста доста свега

Рећи ћу последње доста
Напунићу уста земљом
Стиснућу зубе

Да пресечем испилобањо
Да пресечем једном за свагда

Стаћу онакав какав сам
Без корена без гране без круне
Стаћу ослоњен на себе
На своје чворуге

Бићу глогов колац у теби
Једино што у теби могу бити
У теби квариигро у теби безвезнице

Не повратила се

11 - Васко Попа

Избрисао сам ти лице са свога лица
Здерао ти сенку са своје сенке

Изравнао брегове у теби
Равнице ти у брегове претворио

Завадио ти годишња доба
Одбио све стране света од тебе

Савио свој животни пут око тебе
Свој непроходни свој немогући

Па ти сад гледај да ме сретнеш

9 - Васко Попа

Бежи чудо

И трагови нам се уједају
Уједају за нам у прашини
Нисмо ми једно за друго

Стамен хладан кроз тебе гледам
Кроз тебе пролазим с краја на крај
Ништа нема од игре

Куд смо крпице помешали

Врати ми их шта ће с њима
Улудо ти на раменима бледе
Врати ми их у нигдину своју бежи

Бежи чудо од чуда

Где су ти очи
И овамо је чудо

8 - Васко Попа

И ти хоћеш да се волимо

Можеш да ме правиш од мога пепела
Од крша нога грохота
Од моје преостале досаде

Можеш лепотице

Можеш да ме ухватиш за прамен заборава
Да ми грлиш ноћ у празној кошуљи
Да ми љубиш одјек

Па ти не умеш да се волиш

7 - Васко Попа

Шта је с мојим крпицама
Нећеш да их вратиш нећеш

Спалићу ти ја обрве
Нећеш ми довек бити невидљива

Помешаћу ти дан и ноћ у глави
Лупићеш ти челом о моја вратанца

Подрезаћу ти распеване нокте
Да ми не црташ школице по мозгу

Напујдаћу ти магле из костију
Да ти попију кукуте с језика

Видеће ти шта ћу да ти радим

6 - Васко Попа

Корен ти у крв и круну
И све у животу

Жедне ти слике у мозгу
И жар окца на врховима прстију
И сваку сваку стопу

У три котла намћор воде
У три пећи знамен ватре
У три јаме без имена и без млека

Хладан ти дах до грла
До камена под левом сисом
До птице бритве у том камену

У туту тутину у легло празнине
У гладне маказе почетка и почетка
У небеску материцу знам ли је ја

Семе ти и сок и сјај
И таму и тачку на крају мог живота
И све на свету

5 - Васко Попа

Теби дођу лутке
А ја их у крви својој купам
У крпице своје коже одевам

Љуљашке им од своје косе правим
Колица од својих пршљенова
Крилатице од својих обрва

Стварам им лептире од својих осмеха
И дивљач од својих зуба
Да лове да време убијају

Каква ми је то па игра

4 - Васко Попа

Напоље из мог зазиданог бескраја
Из звезданог кола око мога срца
Из мога залогаја сунца

Напоље из смешног мора моје крви
Из моје плиме из моје осеке
Напоље из мог ћутања на сувом

Напоље рекао сам напоље

Напоље из моје живе провалије
Из голог очинског стабла у мени

Напоље докле ћу викати напоље

Напоље из моје главе што се распрскава
Напоље само напоље

3 - Васко Попа

Нећу те упртити на кркаче
Нећу те однети куд ми кажеш

Нећу ни златом поткован
Ни у кола ветра на три точка упрегнут
Ни дугином уздом зауздан

Немој да ме купујеш

Нећу ни с ногама у џепу
Ни уденут у иглу ни везан у чвор
Ни сведен на обичан прут

Немој да ме плашиш

Нећу ни печен ни препечен
Ни пресан посољен
Нећу ни у сну

Немој да се завараваш
Ништа не пали нећу

2 - Васко Попа

Слушај ти чудо
Скини ту мараму белу
Знамо се

С тобом се од малих ногу
Из истог чанка сркало

У истој постељи спавало
С тобом злооки ножу

По кривом свету ходало
С тобом гујо под кошуљом

Чујеш ти претворнице
Скини ту мараму белу
Шта да се лажемо

7. НА КРАЈУ - Васко Попа

Кост је кост ти
Зашто си ме прогутала
Не видим се више

Шта је теби
Прогутала си ти мене
Не видим ни ја себе

Где сам ја сад

Сад се више не зна
Ни ко је где ни ко је ко
Све је ружан сан прашине

Чујеш ли ме

Чујем и тебе и себе
Кукуриче из нас кукурек

(1956)

6. ПРЕД КРАЈ - Васко Попа

Куда ћемо сад

Куда бисмо никуда
Куда би две кости иначе

Шта ћемо тамо

Тамо нас већ одавно
Тамо нас жељно чека
Нико и жена му ништа

Шта ћемо им ми

Остарили су без кости су
Бићемо им ко рођене ћерке

5. НА МЕСЕЧИНИ - Васко Попа

Шта је то сад
Ко да се месо неко снежно месо
На мени хвата

Не знам шта је
И кроз мене ко да тече срж
Нека хладна срж

Не знам ни ја
Ко да поново све почиње
Неким страшнијим почетком

Знаш ли шта
Умеш ли ти да лајеш

4. ПОД ЗЕМЉОМ - Васко Попа

Мишић таме мишић меса
На исто ти се хвата

Па шта ћемо сад

Зваћемо све кости свих времена
Попећемо се на сунце

Шта ћемо онда

Онда ћемо расти чисте
Расти даље како нам је воља

Шта ћемо после

Ништа ићи ћемо тамо амо
Бићемо вечна коштана бића

Причекај само земља да зевне

3. НА СУНЦУ - Васко Попа

Дивно је то сунчати се нага
Ја никад нисам марила месо

Ни мене нису те крпе завеле
Лудим за тобом овако нагом

Не дај сунце да те милује
Боље да се волимо нас две

Само не овде не на сунцу
Овде се све види кошчице драга

2. ПОСЛЕ ПОЧЕТКА - Васко Попа

Шта ћемо сад

Стварно шта ћемо
Сад ћемо вечерати срж

Срж смо за ручак појеле
Сад шупљна у мени зановета

Онда ћемо свирати
Ми волимо свирку

Шта ћемо кад пси наиђу
Они воле кости

Онда ћемо им застати у грлу
И уживати

1. НА ПОЧЕТКУ - Васко Попа

Сад нам је лако
Спасле смо се меса

Сад ћемо шта ћемо
Кажи нешто

Хоћеш ли да будеш
Кичма муње

Кажи још нешто

Шта да ти кажем
Карлична кост олује

Кажи нешто друго

Ништа друго не знам
Ребра небеса

Нисмо ми ничије кости
Кажи нешто треће

Васко Попа

21

Са тела сумрак свлачим
Дан ми је нашао лице
Ветар косу развеселио

Поглед ми зачуђен листа
Сенка из сунца ниче
Свет на прагу срца стоји

Опет обронцима плавим
У глас ти бистри силазим
По нашу чаробну лампу

(1943-1951)

Васко Попа

20

Ово су ти усне
Које враћам
Твоме врату

Ово ми је месечина
Коју скидам
Са рамена твојих

Изгубили смо се
У непрегледним шумама
Нашега састанка

У длановима мојим
Залазе и свићу
Јабучице твоје

У грлу твоме
Пале се и гасе
Звезде моје плахе

Пронашли смо се
На златној висоравни
Далеко у нама

Васко Попа

19

Идем
Од једне руке до друге
Где си

Загрлио бих те
Грлим твоју одсутност
Пољубио бих ти глас
Чујем смех даљина
Усне ми лице растргле

Из пресахлих дланова
Блистава ми се појави
Хтео бих да те видим
Па очи заклапам

Идем
Од једне слепоочнице до друге
Где си

Васко Попа

18

Наш дан је зелена јабука
Надвоје пресечена

Гледам те
Ти ме не видиш
Између нас је слепо сунце

На степеницама
Загрљај наш растргнут

Зовеш ме
Ја те не чујем
Између нас је глухи ваздух

По излозима
Усне моје траже
Твој осмех

На раскрсници
Пољубац наш прегажен

Руку сам ти дао
Ти је не осећаш
Празнина те је загрлила

По трговима
Суза твоја тражи
Моје очи

Увече се дан мој мртав
С мртвим даном твојим састане

Само у сну
Истим пределима ходамо

Васко Попа

17

У мору бих спавао
У зенице ти роним

На плочнику бих цветао
У ходу ти леје цртам

На небу бих се будио
У смеху твом лежај спремам

Играо бих невидљив
У срце ти се затварам

Тишини бих те отео
У песму те облачим

Васко Попа

16

Дан ти богат у наручју
Носим
Младе јеле дуж погледа
Садим

Градовима твог ћутања
Лутам
Росу ти са трепавица
Берем

Ноћ витку ти преко паса
Ломим
Брижне зоре са кровова
Зовем

Васко Попа

14

Злато наше младости
Данима овим
Који љубав нашу воле

Цвеће наших руку
Земљи овој
Која љубав нашу чува

Свитања наших дана
Будућности
Која љубав нашу сања

Васко Попа

15

Младост нам листа
Зелена дуж свих улица

Образи кућа сјаје се
Када прођемо

Стопалима нашим
Плочници играју карте

Звезда смо изненадна
На лицу пролазника

Јата изненађења
Хранимо са длана

Васко Попа

13

Сијалицу добру палиш
У тузи мојој смеђој

Ливаду ми простиреш
На грудима својим

Голубове окупљаш
У радости мојој беле

Цигарету мојих брига
У срцу своме гасиш

У грозду тамјанике
На моје усне чекаш

Васко Попа

12

Присутна си
У жижи моје самоће

Са две руке
Како бих свет загрлио

Присутна си
У прозору моје сузе

У два ока
Како бих свет удомио

Присутна си
У свакој мојој песми

У једном сну
Како бих свет обогатио

Васко Попа

11

Кораци твоји са плочником
Разговарају

Кораци твоји певају
У моме телу

Боси кораци твоји веселе
Стидљиву росу

И дубоке остављају трагове
У снегу мога сна

Васко Попа

10

Улице твојих погледа
Немају краја

Ласте из твојих зеница
На југ се не селе

Са јасика у грудима твојим
Лишће не опада

На небу твојих речи
Сунце не залази

Васко Попа

9

Пахуљица си нежна
Тишину око мене
Што распева

Грана си расцветана
Осмех на уснама
Што ми запали

Олуја си летња
Крила што ми да
И поломи

Дуња си зрела
У срце што ми падне
Дубоко

Васко Попа

8

Очију твојих да није
Не би било неба
У слепом нашем стану

Смеха твога да нема
Зидови не би никад
Из очију нестајали

Славуја твојих да није
Врбе не би никад
Нежне преко прага прешле

Руку твојих да није
Сунце не би никад
У сну нашем преноћило

Васко Попа

7

Теку нам ходници мутни
Са трепавица низ лице

Љутом усијаном жицом
Гнев нам порубљује мисли

Накострешене маказе
Око голоруких речи

Отровна киша вечности
Похлепно нас уједа

Васко Попа

6

Куће су изврнуле
Горке џепове соба
Да их вихор претражи

Дуж наших ребара
Уличне светиљке
Свлаче хаљине крваве

Два смо листа новина
Сурово залепљена
На рану вечери

Запаљене птице
Из обрва мојих
На кључњаче су ти пале


Васко Попа

5

Отровни зелени
Часови марширају
Преко нашег чела

Путујемо из тела
Ћутањем које вуку
Погледи наши луди

Између очних капака
Стежем ти наги поглед
Бол у њему да здробим

Васко Попа

4

На раскрсницама
Подочњаци дана
Срећу нам се модри

Ако окренем главу
Сунце ће с гране пасти

Сахранила си осмехе
У длановима мојим
Како да их оживим

Сенка ми је све тежа
Неко јој везује крила

Очи отвараш добра
Склањаш ме немо
Ноћ ме изненада тражи

У дну дрвореда
Платан цигарету пали

Васко Попа

3

Шуште зелене рукавице
На гранама дрвореда

Вече нас под пазухом носи
Путем који не оставља траг

Киша пада на колена
Пред прозорима одбеглим

Дворишта излазе из капија
И дуго гледају за нама

Васко Попа

2

Узнемирена шеташ
Подочњацима мојим

На невидљивој решетки
Пред уснама твојим
Наге речи ми зебу

Отимамо тренутке
Од безобзирних тестера

Руке се твоје тужно
У моје уливају
Ваздух је непроходан

Васко Попа

1

Дижемо руке
Улица се у небо пење
Обарамо погледе
Кровови у земљу силазе

Из свако бола
Који не спомињемо
По један кестен израсте
И остаје тајанствен за нама

Из сваке наде
Коју гајимо
По једна звезда никне
И одмиче недостижна пред нама

Чујеш ли метак
Који нам око главе облеће
Чујеш ли метак
Који нам пољубац вреба

субота, 26. децембар 2015.

ХАРТИЈЕ - Васко Попа

Аурелу Гаврилову

Дуж плодних плочника
Гађење скупља
Преживеле омехе
Силованих предмета

На благим падинама ветра
Хвата
Чисте летове
Без одласка и повратка

Испод веђа годишњих доба
Кида
Једино лишће
Верно гранама одсутним

Узалуд

(1951)

ТАЊИР - Васко Попа

Зев слободних уста
Над видиком глади
Под слепом мрљом ситости

Месечарски зев
Усред зубате плиме
И сањиве осеке

Презриви порцулански зев
У златном кругу досаде
Стрпљиво очекује
Неминовни ковитлац

ВИОЛИНА - Васко Попа

Рођена је
Из пене плаве тишине

Немуште птице
У крвоток јој падају
По длакавим шпиљама
Тело јој звучно разносе

Зашто је ветар са хиљаду руку
Из црног зева кљунова
Не избави
Да у црвеној крошњи
Њене рибе запевају

КРОМПИР - Васко Попа

Загонетно мрко
Лице земље

Поноћним прстима
Језик вечног поднева
Говори

У зимници успомена
Изненадним свитањима
Проклија

Све то зато
Што му у срцу
Сунце спава

МАХОВИНА - Васко Попа

Жути сан одсутности
Са наивних црепова
Чека
Чека да се спусти
На склопљене очне капке земље
На угашена лица кућа
На смирене руке дрвећа
Чека неприметно
Да обудовљени намештај под собом
Пажљиво навуче
Навлаку жуту

ПУЗАВИЦА - Васко Попа

Најнежнија кћи
Зеленог подземног сунца
Побегла би
Из беле браде зида
Усправила се насред трга
У свој својој лепоти
Змијском својом игром
Вихоре занела
Али јој плећати ваздух
Руке не пружа

КОКОШКА - Васко Попа

Верује
Само веселом пијуку
Својих жутих сећања

Нестане
Пред снежним гранама
Што се за њом пружају

Пресахне
Испод гладних језера
Што над њом круже

Одскочи
Од своје крваве главе
Која је у ноћ гњура

Одскочи
На легало да узлети

СВИЊА - Васко Попа

Тек када је чула
Бесни нож у грлу
Црвена завеса
Објаснила јој игру
И било јој је жао
Што се истргла
Из наручја каљуге
И што је вечером с поља
Тако радосно јурила
Јурила капији жутој

МАГАРАЦ - Васко Попа

Понекад њаче
Окупа се у прашини
Понекад
Онда га приметиш

Иначе
Видиш му само уши
На глави планете
А њега нема

У ОСМЕХУ - Васко Попа

У углу усана
Појавио се златан зрак

Таласи сањаре
У шипражју пламенова

Плавооке даљине
Савиле се у клупче

Подне мирно сазрева
У самом срцу поноћи

Громови питоми зује
На влатима тишине

(1951)

НА ДЛАНУ - Васко Попа

На живме песку
Неме раскрснице
У недоумици

На свакој раскрсници
Радознао поглед
У станац - камен претворен

Пустиња румена

Али све што у њу доспе
Смислом пропупи
Надом процвета

Пролеће изузетно
Или благодатна опсена

НА ЗИДУ - Васко Попа

Давно окопнела
Прва белина

Боре времена
Набујале
На издашном парлогу

Поље непољубљено

Докони облици
Прерушени
У руно изненађења

Игра неиграна

Стоглава сувишност
На вечитој паши

У ЗАБОРАВУ - Васко Попа

Из далеке таме
Исплазила се равница
Нездаржива равница

Разливени догађаји
Расуте увеле речи
Изравнана лица

Овде - онде
Понека рука од дима

Уздаси без весала
Мисли без крила
Бескућни погледи

Овде - онде
Понеки цет од магле

Раседлане сенке
Све тише копају
Врели пепео смеха

НА ЧИВИЛУКУ - Васко Попа

Оковратници су прегризли
Вратове обешених празнина

Не коте се више
Рукавице
По свиленим џеповима

Не жуборе више
Понорнице
У топлој одсутности

Прсти сутона вире
Из обудовљених рукава

Не искачу више
Рибице
Из дубоке дугмади

Зелена страва ниче
У питомим наборима

У ЈАУКУ - Васко Попа

Високо је сукнуо пламен
Из провалије у месу

Под земљом
Немоћни лепет крила
И слепо гребање шапа

На земљи ништа

Под облацима
Нејаке лампице шкрга
И немушто запомагање алги

НА СТОЛУ - Васко Попа

Столњак се шири
У недоглед

Сабласна
Сенка чачкалице следи
Крваве трагове чаша

Сунце облачи коске
У ново златно месо

Пегава
Ситост вере се
Уз вратоломне мрве

Крунице дремежа
Белу су кору пробиле

У УЗДАХУ - Васко Попа

Друмовима из дубине душе
Друмовима модрим
Коров путује
Друмови се губе
Испод стопала

Усеве трудне
Ројеви ексер силују
Њиве су нестале
Са поља

Невидљиве усне
Збрисале су поље

Простор ликује
Загледан
У дланове своје глатке
Глатке и сиве

У ПЕПЕЉАРИ - Васко Попа

Мајушно сунце 
Са жутом косом од дувана
Гаси се у пепељари

Крв јевтиног ружа доји
Мртве трупце чикова

Обезглављена дрвца чезну
За крунама од сумпора

Зеленци од пепела њиште
Заустављени у пропњу

Огромна рука
Са жарким оком насред длана
Вреба на видику

ОПСЕДНУТА ВЕДРИНА - Васко Попа

Укопао сам се
У сенци свога меса
У сенци својих бедема

На камену без млека
Камен мој млади стаса
Истрајте бедеми

У ноћи без срца
Сенка моја воли
У слеђеном времену
Пролеће моје напредује
Истрајте истрајте бедеми

Сан мој већ сустиже
Безбрижни бескрај
Опседнута ведрино
Капије отвори

(1943-45)

ЗЛАТНО БРЕМЕ - Васко Попа

И стаклено бдење
Над гутљајем махните воде
И кожа разапета на добошу
Који буди добре вихоре

Само не слепи уздах
Који рије
За златним жилама у месу

И гвоздени бол у дасци
Која љуби раздвојене обале
И квака на капији
На коју се улази у непознато

Само не ужегла суза
У којој труле
Живи спасоносни конци

Васко Попа

14

Злато наше младости
Данима овим
Који љубав нашу воле

Цвеће наших руку
Земљи овој
Која љубав нашу чува

Свитања наших нада
Будућности
Која љубав нашу сања

субота, 21. новембар 2015.

ПЛАЧ СЕРБИЈИ - Захарија Орфелин

јејаже сини в различнија государства расјејали сја

Како стаде Сербија, славна и угодна,
са множеством народа бивша пређе плодна,
пресилними цареви и храбри солдати,
сад у ропство другима морала се дати.

Плачући, ах, прегорко, плачем се дан и ноћ,
моју терзам утробу, јер ја нејмам помоћ:
који су ми од најпре добри друзи били,
сад су ми се велики врази појавили.

Славни моји цареви и вожди велики,
с моји храбри витези и сини толики,
острим мачем падоша у својој держави.
Ах, на жалост горку ми остах ја без слави!

Морала сам већ поћи ја к различним царем,
горке сузе лијући мећем се у јарем.
Сви се мени ругају и хулу сви кажу:
"Ето наша робиња!" - а бреме налажу.

Серпске моје границе и земље ридајут
что храбри ми витези туд не пројезжајут.
Разорени градови сви пусти већ стали,
куле бојне српске све и дворови пали.

Ах, несрећа та моја до ада ме сведе,
свако веће зло своје спустив на ме седе.
Уви мени несрећној! Гди су цари моји?
Гди војводе преславне са храбрими воји?

Једна чада у Турској, а посвуда друга
стењут љуто, жалосно, - ах, прегорка туга!
По толикој ја слави и мојој храбрости,
поругна стала сам, - о, моје жалости!

Сав се дух мој у мени прегорко вазмути,
терзајући с`, утроба срце ми преврати.
Врази моји проклети мене преварише,
радост моју последњу навјек заточише.

Сви веће врази моји руками пљескајут,
хулно звижде на мене, а злобно глас дајут:
"То ли она преславна Сербија у свјету?
Сад слушкиња наша бист, дала с` нам под пету."

И сви моји пророци славу возљубили,
с чадми моји у ропству мене оставили;
добро опшче презрјевше, преко мене гледе,
само о том пекут се да славу насљеде.

Оружија сва моја враг мој затупио,
перо своје са мојом сабљом заоштрио:
у крв моју умаче, на ме злобу пише,
чада моја ногами газећ, злобом дише.

Потоке већ от суза лијет око моје,
јербо срце жалости испуштава своје:
изнемогла снага сва, пун је свак жалости,
јер сам се ја лишила моје све храбрости.

Добри моји синови ни у што сви стали,
оружија са плећи врагом дат морали;
сисе они змијеве сисати гоне се,
са свих страна вражије напасти боје се.

Восток, запад, полуноћ бојали се мене,
славне, храбре Сербије, бивше тога једне;
а сад сједим жалосна, у ропству тужећи,
и за мојом храбростју прегорко плачући.

Помрачи се и вид мој, руки ослабили,
згубила сам и снагу, сасвим ме сатрли.
Славна моја сва храброст на Косову паде,
а тко ће ме утјешит, нејма тога саде.

Стреле своје на мене врази напрегоше,
очи моје и срце најпе избодоше;
покрај мене тко ходи слободно ме стреља,
шкрипе зуби на мене, - то је свима жеља.

Косе моје на сабљу врази моји вијут
и ногама тлачу ме, а по лицу бијут;
чада моја прогоне, Марсу љуту дају,
и тим срцу мојему жалости задају.

Зубе су ми избили и одсјевки хране,
отрови поје мене и сине ми јадне;
и дан и ноћ труде се да у јаму своју,
ах, Сербије жалосна, баце душу твоју!

Гди су сад ближњи моји? И сестра остави,
сасвим мене презрјела, помоћи не јави.
Ах, Сербије пребједна! Сви тебе презрјели,
и сосједи и друзи већ те оставили.

Но и сами синови моји већ стали
јогунасти, свирепи, и тугу ми дали;
трзају ми утробу, сами се сви смели,
а не знаду у што се вјековјечно свели.

Шарке пушке и бритке сабље положили
пред ногами врагов си, имати мислити
каквог тиме покоја илити слободе,
но нејмајућ свог вожда, ништа не находе.

Ученија нејмаду, оружје згубили,
и врагами сатрени, себе помрачили;
у поданство пали свуд, у велике беде,
носе бреме велико, а јоштер не виде.

Цркве моје пропале од слободе своје, -
утјесњени левити, жално срце моје!
Врази чада к трећему обору нагоне,
различними муками к западу догоне.

Старешине све моје клоне се на страну,
сви, по мраку ходећи, мене саму јадну
остављају на муках, ах, жалости моја!
Ах, Сербије пребједна! Гдје надежда твоја?

Ризи с мене њекоји моји раздераше,
и нагу ме державним на срам објавише;
себи славе тражећи, мене удручајут,
само что державније јешче м` зашчишчајут.

Тко ми може довољно жарки суза дати
ову моју несрећу довјека плакати?
Више нејмам надежде, развје моју жалост
сам ти, вишњи, о Боже, премјени на радост!

1762.

АДАМ - Гаврил Стефановић Венцловић

Месо од земље,
кости из камена,
очи од воде,
крв од росе,
пара и одихивање од ветра,
разум, памет од облака,
умље с анђелске брзине...

Кад умре, у то му се тело опет и 
разиђе.

ПИСМО НА ЛЕДУ - Гаврил Стефановић Венцловић

Браћи Дрињанима

Писмо на леду позадуже траје,
Неголи наши срећни и добри данци
У миру бораве!

ЗА СВОЈ РОД И ПРИЈАТЕЉЕ - Гаврил Стефановић Венцловић

За наше старије, за цара и господу му,
за своје спахије, за војиштане
и поглаваре њихове, за кнезове своје и бирове,
за свој род и пријатеље,
мобе и прошње на добро им
за њих Господу Богу усрдно ваља
доносити наше.
Јерно њино у миру борављење
и слобода,
нас од зла заклања,
и бригу нам с наше главе скида,
мирост даје...

Свесрдно се за све те људе
по подретлу и по реду
више исказате молитве -
како за хришћане, тако и за иноверце -
о животу, о здрављу, о спасењу,
за срећу им и берићет,
о мирноме борављењу,
на војски сачувању и надбијању
наше непријатеље,
којино ишту да нас погазе
и наше добро с јагмом развуку!

ПУТ - Гаврил Стефановић Венцловић

Доста и доста таквих има
Што широким путем путују свој живот,
Ама уска врата и тесни пут је
Којино уводи људе у живот,
И мало је који га находе.

ЦРНИ БИВО У СРЦУ - Гаврил Стефановић Венцловић

Велики се то ђаво,
као црни биво у срдцу гнезди.
Ево сам то видим
да неки други завичај злочест,
у моме телу војује
супроћ мога умља.
И који је тај други,
поснажнији закон
од божија закона?
Јест и врло поснажнија
човечја жеља и зла ћуд,
којано нит се кога боја боји,
ни мора, ни друге болести
и зле несреће,
ни саме вечне муке.

БЕСЕДЕ, ЛЕГЕНДЕ, ПЕСМЕ - Гaврил Стефановић Венцловић

Пливају ти к језику разлике беседе
Ка на лову у мрежу
Разликога рода рибе,
Зле и добре.
И гледај сад што да чиниш...
Змију ухваћену с рибом
Испљуј је напоље из себе,
А добре беседе изабери,
Те их држи себи
У барци твојих усти.

среда, 27. мај 2015.

МИХОЉСКО ЛЕТО - Десанка Максимовић

Михољско лето. Дани прохладни, бледи.
Узнемирих птице с тихих грана,
сенице, голубе, два стара гаврана,
усамљене врапце на некој грани.

Знаних и незнаних стабала дрвореди,
и погдекоја бреза самохрана, -
предео као из бајке дворана.
Али шта ми то вреди, шта ми вреди.

Могу шумети гране јасена, клена,
и трава може бити још зелена,
али шта ми то вреди, шта ми вреди.

Што ме боли, не може не болети,
стрепњи, сети могу ли одолети?
И шта ми све то вреди...

БУДНА КУЛА - Десанка Максимовић

Све се ређе пише писмо,
све чешће сећања беже,
све радије се рано леже, -
канда, сестро, већ остарисмо.

А још се ни наживели нисмо,
и све нам је канда теже
одлутати у јутро свеже,
а недавно младе бисмо.

Али има понеко огњиште
које године не униште,
будно као светиља кула.

Само одредити не могу
је ли оно дубоко у мозгу
или у шестом од чула...

ПАДОБРАНАЦ - Десанка Максимовић

Изнад свакодневних на земљи ствари
својих мисли нека врста сам пилота.
Око мене тишина и лепота,
воде ме непознати ми радари,

и спусте где они хоће, у ствари,
некад усред корова, усред драча,
крај равнодушника, крај исмевача,
крај оног који за небо не мари.

Паднем негде где се учиним странац,
као туђински слетео падобранац,
помало чудан, можда и опасан.

Заноси ветар моје падобране
на неповерљиве људе и стране -
али ја не доказујем ко сам и шта сам.

У АВИОНУ - Десанка Максимовић

Копенхаген. Са аеродрома,
војвођански пространог, полећем.
Облаци пода мном као бело цвеће.
За два, три часа стићи ћу до дома.
Сусед до мене два дебела тома
прстима и очима прелеће,
решава да чита, али му се неће,
висине зацело боји се сиромах.
Испод авиона драге земље лопта
наједном се у снену
измаглицу смота.
У будућност летимо замагљену.
Је ли ми у срцу, мислима јасније
него у  магли? - Чини ми се: није.
 

ШВЕДСКА - Десанка Максимовић

Гранит, вода и небо - земља Шведска.
На стени понеки вечности запис,
из пукотине поникао нарцис,
језерска се вода као крљушт љеска.

Модри видици препуни блеска,
стабла бреза исцртао црним лапис,
по стаблима четинара смоле капи.
Светлост, широк видик, ветар - земља Шведска.

Четинар, гранит, маховина, лишај,
борових иглица и светлости киша,
стазу изненада претрчи јелен.

Острвље, вода, небо - земља Шведска,
четинар, понека бреза, леска,
између шума простор брисан, зелен.

ПУТНИК - Десанка Максимовић

Био је ту пре пуних пола века.
Исто камење још стоји у плочнику,
зидина старих исту нађе слику -
низ временом изједначених опека.

Пустник се осврће ко да неког чека.
Сем мртвога јунака на споменику
ниједном да се обрадује лику,
нигде познатог да сретне човека.

Нема негдашњих уличних факина,
цвећарки, чистача, продаваца новина,
нема учитеља из Основне школе.

И оживљује мисао из младости:
умир домаћи, намерници, гости,
траје само камен и пучина доле...