среда, 18. март 2015.

КАНЦОНИЈЕР - Франческо Петрарка

(Избор)


ЗА ЖИВОТА ГОСПЕ ЛАУРЕ

I

Ви што слушате расут у стихове
Звук уздисаја, срца мога хране
У прве младе луталачке дане
Кад бејах делом други неки човек,

Надам се да ћу за нов плач и речи
О болу, нади која залудна је,
Схвати ли ко искуством љубав шта је,
Не само опрост, већ и милост стећи;

Ал целом народу сам, добро видим,
Служио дуго за подсмех и приче;
Стог често себе у себи се стидим;

Из мог бунцанја плод срамоте ниче,
И покајање, и јасност сазнања:
Што годи свету, то је кратка сања.

Превео Иван В. Лалић


XXXV

Сам и замишљен, корацима спорим
ја најпустија поља мерим, тако
што очи скрећем да избегну лако
људски траг песком, са којим се борим.

Другу заштиту не умем да створим
што би ме спасла, јер од света свако
у покретима угашеним јако
чита ми споља да изнутра горим.

Ја већ верујем да знају ил` слуте
реке, обале и планине црне
какве је врсте мој живот скривени.

Ал ипак тако оштре, дивље путе
нашао не бих, да Амор не сврне
- те да му причам и он прича мени.

Превео Стеван Раичковић


XC

Расута по ветру златна коса беше,
Што се у безброј слатких власи сплела;
И љупка је светлост без мере горела
Очију оних што сад потамнеше;

Милосна се боја у лицу будила,
Не знам да л` стварно, ил` уз варку пуку;
Кад љубавног огња семе у грудима
Носих, зар је чудо што одједном букнух?

Њен ход не беше ход смртника сваког,
Веђ анђеоског духа; речи њене
Не беху као грла људског звук;

Дух надземаљски, сунце васељене
Би оно што видех: и да није тако,
Не лечи рану то што спласне лук.

Превео Љубомир Симовић
 

CXXXIV

Ја немам мира, а у рат не хрлим;
лед сам, а горим; плашим се и надам;
по небу летим, а на земљу падам;
не хватам ништа, а свијет читав грлим.

Она ме казни да сред уза стојим,
нит омчу дријеши, нит окове стеже;
нит да ме смакне Амор нит одвеже,
неће ме жива, не држи ме својим.

Без вида видим, нијем гласа не губим;
погинут жудим, а помоћи тражим;
себи сам мрзак, а другога љубим.

Нит ми се мрије, нит ми се живи;
смијем се плачућ, жалошћу се снажим;
за ово стање ви сте, госпо, криви.

Превео Мирко Томасовић


CLXII

Радсоно ведро цвијеће, сретне траве,
гдје госпа газит замишљена знаде;
обало коју њене ријечи сладе,
и гдје јој лијепе ноге траг свој ставе;

глаткаста дрвца што тек гране праве,
љубице блиједе љувене и младе;
сјенате шуме, сунце пећ гдје стаде,
па сте од зрака високе, гиздаве;

о крају благи, о ријеко пречиста,
што мијеш лијеп јој лик и очи сјајне
и од живе им свјетлости сва блисташ;

што завидим вам чари чедне, бајне!
Свака ће хрид вам свић да ватра иста
њом гори као моје жеље трајне.

Превео Франо Чале 


CLXIV

Сада кад небо, зрак и земља снива,
звијери и птице мирују у лугу,
звјездана кола води Ноћ у кругу,
у логу море без вала почива,

бдим, мислим, горим, плачем; та што жива
мучи ме, свеђ уз слатку ми је тугу:
гњеван и болан водим битку дугу,
тек на њу мислећ, мир се у ме слива.

Тако из једног врела, пуног сјаја,
сада слаткоћу, сад горчину пијем;
једна ме рука рањава и лијечи;

и мукама да не буде ми краја,
стопут се на дан родим, стопут мријем,
толико све ми пут спасењу пријечи.

Превео Никола Милићевић


CCLXXXII

О сретна душо што у болне ноћи
често се враћаш да утјеху даду
твоје ми очи што за Смрт не знаду,
већ сјаје изнад сваке људске моћи:

колику радост поглед твојих очи
данима тужним пружа и мом јаду!
Тако љепоту опет твоју младу
налазим свуда гдје си знала доћи.

ту гдје сам теби пјево много љета,
због тебе, видиш, плачем свеједнако:
не плачем с тебе: због несреће своје.

Тјешим се само, и покрај свих сјета,
кад ми се вратиш, па препознам лако
твој ход, и лице, глас, и рухо твоје.

Превео Франо Чале
 

CCCX

Зефир се враћа, носи лијепо вријеме,
и цвијет и траву, свој нараштај цијели,
и Прокнин цвркут и плач Филомене,
и прољет што се румени и бијели.

Небо се ведри, поља се зелене;
Зеус се гледат своју кћер весели;
све што је живо за љубављу вене;
зрак, воду, земљу сама љубав прели.

Ал` за ме, јао, тешки се уздаси
враћају, што их из мог срца вуче
она што у рај однесе му кључе;

те поља цвјетна, птица мили гласи,
и лијепих жена складне кретње лаке
пустош су, дивље звијери и опаке.

Превео Никола Милићевић



CCCXI

Тај славуј који тако љупко плаче
можда за младим, ил` за милом другом
небески свод и поља слашћу плаче
с толико пута пуних складном тугом,

и сву ноћ у ме његов пјев се стаче,
и сјећа ме на удес крут, ког другом
не дугујем, он у мени се заче,
да и божице мру јер не знах дуго.

О што се вара лаковјерник доста!
Лучи од сунца сјајније сто пута
тко реко би да бит ће земља проста?

Сад видим како хтје ми судба крута
живећ и плачућ да ми јасно поста
да среће нема сред земаљског пута.

Превео Франо Чале

понедељак, 09. март 2015.

СРБИЈО

Знам да је угашена ватра у колибама твојим,
и птице ти не певају, и цвеће ти погажено,
а твоје реке теку лагано,
лагано као суза низ јагодице твоје.
Знам да је ласта узалудно тражила место
за гнездо своје, под обореним крововима твојим.
И ништа није остало необорено, сем душе твоје, Србијо.
Иако нико не остаје у теби, сем твојих седих старица
које теше унучад своју;
иако часови сутона тону у дубину твојих поља
и губе се у шумама твојих планина,
умотаних у црнину, као ожалошћене жене,
ипак, све ће то минути, Србијо.
Разгореће се ватра у колибама твојим,
пропеваће птице твоје, процветаће цвеће твоје
и вратиће се ласта под кров твој.
И старица ће причати заборављене приче
унучићима својим.
Часови ће рполазити путем вечности
и сећаће те јутром и вечером на много шта.
Србијо, ни једна кап твоје крви није изгубљена.

Твоја судбина била је као река,
која је бризнула коритом твога бола,
сигурна као нож који циља у срце
Таква је одувек твоја судбина, Србијо.
Брза као бујна планинска река и сурова као оштрица.
Јер је одвајкада било суза да испуне корита твога бола,
и непријатеља са изоштреним ножевима за тебе.
Јер, кад се варварска најезда спуштала на тебе,
бржа од муње и страшнија од буре,
ти си нам, озарена правдом, самопоуздањем
и одушевљењем,
изгледала силно узвишена,
и сви смо те видели, Србијо,
као што гледамо звезде на небу.

Написао непознати грчки новинар за време Првог светског рата 

НА КРАЈУ ПЕСМЕ - Бранко В. Радичевић

Још мало и крај ће песме.
Мајко моја, открих ли тајну:
што деца да сагињу главу кајну:
шта сме се, а шта, тужно, не сме...

Шта не сме се у твом крају,
у завичају свих мајки света,
где деца се никад не кају:
што овде не сме се, тамо не смета...

Шта сме се, смемо тамо и амо,
а шта се не сме, смемо тамо
И смемо све што не смемо.
И што не смемо и што смемо.

Још мало и крај ће песме.
Мајко моја, открих ли тајну
што деца да сагињу главу кајну:
шта сме се, а шта, тужно, не сме...

У завичају свих мајки света,
где све је плаво: земља, грање,
тамо никоме ништа не смета.
сем једног - то је кајање.

И сме се тамо што не сме амо,
И сме се и што овде смемо.
И сме се што и не умемо.
Што не умемо и што умемо.

Ево га стиже и крај песме.
мајко моја, да ли греших
што тебе, усамљену, теших:
шта сме се, а шта, тужно, не сме...