ФЕНИКС - Хајнрих Хајне

8.

Вијну се једна птица са запада,
Она на исток лети,
У лепи завичај башта,
Где мирођије миришу и расту,
Где палме шуме и водоскоци пљуште -
И у свом лету чудесна пева птица.

"Она га љуби! Она га љуби!
У малом срцу лик његов носи,
Носи га слатко, тајном скривено,
А то ни сама не зна!
Али он у сну пред њом стоји и она

Моли и плаче и руке му љуби,
По имену га зове и зовући га тако
Из сна се тргне и престрављена лежи,
И лепе очи у чуду брише -
Она га љуби! Она га љуби!"

Ја сам на крову лађе, прислоњен уз јарбол, стајо,
Стајо и слушо птице пој.
Ко црнозелени коњи, с гривом од сребра,
Белокудрави вали су скакали;
Ко јато лабудова мимо ме бродили су
С једрима светлим Хелголандези,
Смели номади мора северног!
Нада мном горе, у вечном плаветнилу,
Бели се облак вио,
И вечно сунце сјало,
Ватреноцрвена небесна ружа,
Што се радосно у мору огледа;
И небо и море и моје срце
Са одјеком су се разлегали:
"Она га љуби! Она га љуби!"