среда, 29. април 2015.

ЛИРСКИ ИНТЕРМЕЦО - Хајнрих Хајне

ПРОЛОГ

Моја патња, моја туга
И бол у тој књизи стоје;
Отвориш ли књигу ову,
Отворићеш срце моје.

Некада један витез је био
Ћутљив и сетна ока.
Вечно је снево и све се крио,
И луто трома крока.
Он беше сметен, дрвењак прави,
Спотицо би се, и где се јави
Све цуре кикоћу  с бока.

Код куће често, у соби тамној,
Седео је и чеко,
Пружао руке у чежњи пламној,
А речи не би реко.
Али у нему поноћ и касну
Чуо би свирку и песму страсну,
И с врата куцање неко.

То њему крадом дошла би вила
У велу ко пена што је
И сва ко једна ружа је била,
А с ње драгуљи сипљу боје,
По њедру јој се златна влас вије
Око јој слатким поздравом грије.
Ту загрле си њих двоје.

Витез је грли свим жаром груди,
Сад је дрвењак плам врео;
Сањач се буди, блед му лик руди,
И стидни посве је смео.
Враголан вила опи га цела,
Тихо по глави спусти му, бела,
Свој бели драгуљ вео.

У двору чара, где кристал стрепи,
Сада је витез био;
Као кип стоји, гледа и слепи
Од блеска што се свуд лио,
Но ипак уза њ нимфа је била -
Витез је женик, а нева вила;
Ту цитре звони звук мио.

То њене друге свирају младе,
И с песмом коло се вије;
Витезу с чуда и ум се краде,
Па чвршће нимфи се свије.
Но зачас згасну све чари пламне,
И снова витез сред своје тамне
Песничке собе сам бдије.

1.

У дивном мају, кад сваки
Цвето је ружин чар,
Тада је у срцу моме
Плануо љубави жар.

У дивном мају, кад сваки
Птичји је звонио пој,
Тада све жеље и чежње
Ја сам изреко њој.

2.

Из мојих суза ничу
Многи цветови сјајни,
А хор се славуја ствара
Од уздисаја тајни`.

Па ако волиш ме, драга,
Све цвеће нек је твоје,
И под прозором твојим
Нек хор славуја поје.

3.

Волио сам ружу, љиљан, сунце јасно,
Волио сам некад заносно и страсно;
Сад не волиш више, ја сад волим једну,
Волим ону медну, ону слатку, чедну,
Јер је она сама миља извор цели,
И сунце и ружа и мој љиљан бели.

4.

Када гледам очи твоје,
Сав бол и јад мине ти`о,
Но кад љубим усне твоје,
Ја сам посве здрав и чио.

Кад на твоја недра панем,
Рај нада мном почне сјати;
Но кад речеш: "Ја те љубим!"
Морам горко заплакати.

5.

Скоро сам у сну гледо твој лик драг,
Путем где шуми јабланова ред.
Ко анђео је тако леп и благ,
Но ипак тако бон и тако блед.

Још само усне руде ти, но тај
Гримиз ће скоро смрт збрисати с њих,
Угасиће се сав небесни сјај
Што благо греје испод веђа тих.

6.

Прислони лице уз моје лице, и тада
Сузе ће скупа се лити.
И чврсто срце приљуби срцу, и тада
Два плама скупа ће бити.

И кад се у тај велики пламен слије
Тих суза река врућа,
И кад те силно загрлим, ја ћу умрети
С љубави и чезнућа.

7.

Ја ћу у чашу љиљана
Утопит с душом жар цео,
А песму о мојој драгој
Певаће љиљан бео.

Но песма дрхтати мора
Ко пољуб усана јој страсни,
Што ми га дарова негда
У час слатки и красни.

8.

Непомично, тамо горе,
На висини звезде стоје;
Вековима гледају се
С немим болом чежње своје.

Оне зборе један језик
Тако богат, тако мио;
Но ниједан филолога
Још га није разумио.

Но ја сам га научио
И памтићу њега трајно;
Граматика за њ ми беше
Моје драге лице сјајно.

9.

На крил`ма песме ове
На далек хајдемо пут,
На жале Гангесове,
Где дивни ја знадем кут.

Ту бујна башта је нека
Где терпти месеца сјај,
Ту верну сестрицу чека
Цвет лотов у загрљај.

На звезда јато се сјајно
Смешка љубица цвет;
А руже шапућу тајно
Мирисних бајака сплет.

Газела прислушкује
И скаче радосни скок;
А у даљини се чује
Свештене реке ток.

Под палму ту ћемо пасти
На ћилим мирисан,
И пити љубавне сласти
И блажен сневати сан.
 
 

Нема коментара:

Постави коментар