ВАЛТАЗАР - Хајнрих Хајне

Све ближе поноћ силази нема;
У глухом миру Вавилон дрема.

Само двор краљев у блеску сјаје,
Ту дворска свита хуји и граје.

Горе, у сали краљевској, бурни
Оно пир држи Валтазар тмурни.

Седи круг сјајан момчади разне,
За столом рујне пехаре празне.

Пехари звече, све кличе слепо,
То је по ћуди краљу и лепо.

Лице му пламти ко жара врела;
При вину расте дрскост му смела.

И слепа дрскост хвата га даље,
Он речи грдње божанству шаље.

Хвали се, хули с ругом и једом,
У повлад момци криве се редом.

Краљ слугу викну, мрк поглед диже,
Отрча слуга и назад стиже.

На глави носи од злата сама
Посуђе, плен из Јеховог храма.

И грешна рука краљева лети,
Он зграби један пун пехар свети.

У кап га испи нагло и страсно,
И бесан, охол, он викну гласно:

"Свој вечни презир шаљем ти с трона,
Јехова, ја сам краљ Вавилона".

Но тек што страшну реч рече, њега
Страх леден стеже ко смртна стега.

У часу звонки смех беше стао,
По сали покој мртвачки пао.

И гледај, гледај! На зиду белом
Искрсну рука пред хрпом целом.

И пише пламна слова дуж зида,
Пише и пише и згину с вида.

Краљ седи, упро очи, а цео
Тресе се, као смрт блед и свео.

Све слуге гроза студена бије,
Сви неми седе, ни гласа није.

Мудраци стижу, и стижу снова,
Ал` нико пламна не реши слова.

Но Валтазара, те исте ноћи,
Убише момци, на згару моћи.