четвртак, 30. април 2015.

МЛЕЧНИ ПУТ - Десанка Максимовић

Хитам некуда као закаснели путник кроз шуму црну;
сем онога што у души носим не видим ништа,
као плаштом златним ја се сном својим огрну`,
сем њега не знам да ли волим на свету ишта.

Журим некуд, и моје стопе хитне
не засташе никада украј крчме друмске,
не сагох се никад до животне радости ситне
као до малене јагоде шумске.

Мени се чини, чезнем за звездом што још се не указа,
за снеговима што негде далеко се топе,
мене опија мирис далеких, незнаних стаза,
хтела бих где нико није да носим своје стопе.

И само кад мога драгог рука пуна чежње
дигне се кроз таму попут летњег цвета,
ја станем: ућуте у срцу звездане тежње,
и проживим један трен у скуту овог света.

Па опет, као пролећна лептирица танкокрила
кад полети светлости сунца из таме,
хитам, пошто сам очи сузне покрила
плаштом златним, и остављам руке драгог тужне и саме. 

Нема коментара:

Постави коментар