СЕОСКО ГРОБЉЕ - Десанка Максимовић

На гробље бранковинско након много дана
свратих иза ноћашњега несна.
Спазих пре мене свратиле су Весна
и пратиља њена богиња Морана.

Ту ћуте давни житељи Бранковине,
изнад њих земља црвеница чврста,
понегде само остаци трулога крста
вире из оголеле сухе глине.

Тек о понеком гробу живи се брину,
само вране одевене у црнину
гракћу промукло као да наричу.

Гроб нов је јутрос отворила Морана,
Весна старе покрила сплетом грана.
Свештеници поје. Попци тужно зричу.