ОХОЛОСТ - Десанка Максимовић

Насупрот ми иде човек охол,
ништа га не буди из хладног мира,
иде стазом и као да пробира
на чему ће се зауставити оком.

Чини се собом задовољан дубоко -
можда се са срећом неком венчава,
или му у главу ударила слава,
можда се где обогатио жестоко.

Наједампут - као светлост из мрака -
застаје покрај убога просјака,
новчић му даје и с њим разговара.

Можда и у њему добро срце живи,
можда се свом људском поступку диви,
тек смерније настави собом очаран.