ПОЗИВАР - Десанка Максимовић

Кад црни позивар преда те груне,
на срцу већ биће разрушена врата,
у крвотоку сусталост позната,
очи упале паучине пуне,

и кости трошне које се већ круне.
Плесан ће на мисли почети да се хвата,
изумираће понешто сваког сата -
неће имати у земљи шта да труне.

Кад позивар груне изнебуха,
биће позатварани капци уха,
а коса опала као стреха сламна.

Погашена и сећања далека,
нико више неће бити чекан.
Почеће нова непозната драма.