ПОСВЕТА - Десанка Максимовић

Ко што на коленима иду на ходочашћа,
сећању на тебе идем у духу клечећи
и говори што за живота не стигох рећи -
у детињство се где си царевала враћам.

Као привид пустињски ниче слика домаћа:
ти уз колевку, украј стола, поред пећи;
уз тебе светли празник и светлији и већи,
уз тебе детиња туга и блажа и краћа.

Кад год сам твога морала бивала сужањ,
дух ми је по детињски био чист и недужан,
у срца мир,  надахнућа си отворила врата.

Сећања на тебе су иконе с иконостаса,
измаглица јутарња што се лети беласа
изнад осунчаних ливада и појата.