Очи у очи са зидом. Нисам ни леп ни ружан: лица немам. Пешчаним мравима оглодао ме. Лишај да сам: и његова тама да прсне!
Врати се небо! Зашто ми се плавиш, између облака од малтера? Овде сам без очију. Прса у прса са зидом. Нисам ни јак ни слаб: искуства немам. Непомичношћу својом ошамутио ме. Мемла да сам: и његов мир да врисне!
Угаси се, траво! Зашто ми светлиш на каменом шамару?
Овде сам без корака.
Лице у лице са зидом. Нисам ни добар ни рђав: сам сам. Живог и крвавог из рамена сунца ишчупао ме. Муња да сам: и његова сенка на колена да падне!
И ти, са косом кише и јабучицама јутра, и ти се врати! Зшто ми се јављаш у заспалим летовима лептира од креча? Овде сам без срца.
Пред зидом и ја, непомирљив, постајем зид. Игру његову научио сам и ја.
Нема коментара:
Постави коментар