субота, 15. октобар 2016.

ОБЛИЦИ - Јоан Цепелеа

Ходам лавиринтима једног
холографског живота
и самоћи не могу утећи
Нека ме горчина користи бескрајно
Ко ће поделити сада бомбоне
за наредни век?
Ко то простире гробља
и полицију понад помоћи
нашим родитељима?

Ко...

Повлачимо свој дах
ишчекујући улазак
у нове-старе облике
Предодређености?

Глупане!
"Не усмеравај моју душу
ка бесмртности, већ ојачај поље
могућег!"

СВЕДОЧАНСТВО - Јоан Цепелеа

Рукописи су се окретали
у несавршенству речи
у празнини стварања у одмору туге
просто не могу веровати да сам једини
у овој фази реалности
тученој несигурним омотачима

Дођавола...
Коме сам то дао своју лулу, пријатељу?
Можда то знаш исто колико и ја
смисао реза насред радости
колико год се задоцњења јави
линија живота остаће иста

Али да видимо да ли одиста постоји
оно што постоји
да ли постојимо
да ли рачунамо
да ли хватамо себе
у екстази
људождерског доба...

ПЕТО СУНЦЕ - Јоан Цепелеа

Сањао сам. Бејах на ацтечком пољу / горе
сасвим горе / у близини Сунца
Петог Сунца... / после поновне свете
жртве. Много небеса уоколо. Тачније
њих тринаест / Ја сам још полагао наде
у светковину / Беху многе / утврђене / ствари

Које крваре!

РУЖАН САН - Јоан Цепелеа

Мачка њених очију осваја нашу
невиност покрета што се ноћу прикрада
дојкама годишњег доба равног и проведног
у дијаспори која се ево окончава
пре нашег превођења на Брајову азбуку
Звоно оглашава неко друго крварење
плотун Еполета
у маршу под ораховом љуском
У функцији је
(већ)
трећи миленијум!

У ЗВЕРИЊЕМ ОКУ - Јоан Цепелеа

На начин ништавности / ништа
не означава ништа. Највише може
кожу / линију од које отпочиње
свако постојање свако конкретно одредиште
Поље с отровима / мржња из нутрине
погледа плави Вавилон Меморије
Тријумф одсеца своје сопствене ноге
усисава себе / у зверињем оку /
магла лебди као несита сабља / жута сва
од голог очаја

САУЧЕСНИШТВО - Јоан Цепелеа

За Илије Константина

Нас двојица оземљени
опсесијама / белином погледа
немог пијанства...
Отопљеног у мастилу
у дугама ума
у вину...

Издалека се види зид живота
од чуђења свијеног до корена

ГЛАДАН ВУК - Јоан Цепелеа

Гладан вук / риђ
без мајке сирот сред глади
што трули у чекању. Попут
црвоточине нагризаш све што
јесте и није за грицкање
на једином стаблу...

Хоризонт све ужи / тескобнији
све ближи вучјој глади
сав крвав

Гладан вук / риђ
без мајке сирот сред глади
што трули чекајући!

Безнеа, 11. јула 1997.

ОСЕЋАЊЕ - Јоан Цепелеа

Маске душе постадоше немилосне
Оне у целини прекривају огледало /
тело моје узалудно дозива пољубац
ту тачку од соли на хоризонту
у којој ће скончати не само век!

Глас којим сада градим
не припада мени / то је дуги шал
судбине што лепрша у контравремену
са историјом...
Господе
ко је крив за ово изобиље наших скончања?

НА КРАЈУ СВЕТА - Јоан Цепелеа

Наша квочка сада лежи на гомили јаја
под зрацима у налету ветра / местимице
у селу на крају света
бројна звона звоне / дозивају ме по имену
трнови из живе ограде постављене са оцем
дим из скамењеног рога / дан и ноћ
који напуштају свет...

Наша квочка сада лежи на гомили јаја
када их твор не би средио до краја...

СВИТАК - Јоан Цепелеа

Све до краја света
нечитљиво / почев од трећег миленијума /
још бисмо могли дотаћи свој прах
У каменом плесу / спаљена вечност
раширена у некој песми
стално стално стално

СЕЋАЊЕ - Јоан Цепелеа

Помало горки поглед годишњег доба
затвара ме / У косој светлости
корабља ума промиче морем шизме
од најнижег нивоа акваријума

Скрушени век није прпознао своје име
Слобода је одбацивала саму себе /
смрскану смештену у гипс
још из времена детињства

Једина ситница која је умакла рђи
било је огледало у којем су се мирно
играле ларве трећег миленијума

Зар нас је Библија сасвим одбацила?

У МИРУ ТРЕНУТКА - Јоан Цепелеа

Остаљам по страни
лажи града
трамвај моје драге коју
и не волим више
киша
око са торња поштар
влашке вотке (један ЈОН више!)

Господе
тело моје изгледа
незбринуто
одвише је сито мира (?)
сопственог Ја које носи
у себи...

Господе
да ли сам
довољно згрешио?
Мир вама!

ТУШ-РЕТУШ - Јоан Цепелеа

Отац је имо посебан израз
о ономе што је
било слатко
Када би лишће шуморило
у реторти светлости
његов стих би ми
огулио пету снова
прекривајући је бескрајном
чежњом Једног
са светлостима обележеним
у плавим очним шупљинама
са југа планине
у суштинским вечерима
у његовом животном добу
отац би нам свирао мелодију
све до линије кад би штуцање фосфора
онемело
светлећи између једног и другог света

МОЈЕ БЕСКРАЈНО ДУГАЧКО ТЕЛО - Јоан Цепелеа

Улица којом се још успињу илузије /
фантазме
за цео један живот
обичаји и разуме се моје бескрајно дугачко
тело
да му ниједна жена не стаје на пут (на основу
тачно узетих мера управо од моје жене)
Па добро
улица о којој зборим и још ћу зборити /
Бојим се
да кажем до кад... / не чујем више болове
и заборавља ме
лагано ме заборавља
зајендо с мојим анђелом чуварем...
Сада је ноћ касно је
и мајка ће се опет љутити / зацело
сутра ће и она заборавити
бели пламен на скривеној страни!
Смрт је излизала прса на планинском врху /
без смисла
онај који иде у круг
политички отпадник изгажена трава
ужас свршетка нам се увек окреће у месу
а ипак тежим
за јутром једног нормалног детињства
Улица  којом се још успињу илузије /
фантазме
за цео један живот
обичаји и разуме се моје бескрајно дугачко
тело
не чују ми више болове и заборављају ме!

Безнеа, новембра 29/1997.

ЧИТАЈУЋИ ЛОКАЛНЕ НОВИНЕ У ВЕЈЛЕУ - Јоан Цепелеа

Толико смо пута одложили своју смрт /
лутајући
под мишком годишњег доба
које нам кида нерве
и моморију у странствовању / обилазећи
травнате стазе речи неизговорених
јер су биле у таквој журби...
У новинама у Вејлеу добро окићеним
пикантним стварима / међу фотографијама /
блистали су ликови Брите
и потпредседника градске већнице
Свенинга Равна
Добри људи! Кажем вам мучно:
осетио сам да сам жељан свог сопственог
зла код куће!

Децембар (8) 1987.

ИГРА - Јоан Цепелеа

Сећам се игре мачке у прозору
изјутра / без страха од самоће /
без опсесија и потезања времена
тек тако јер је тамо гледала
са илузијама и својим мачјим кошмаром

Једног плавичастог јутра / јако нашминкана
из бескрајне Кич-слике / када нисмо
ни могли постојати како постоје
толике ствари на свету.
Без страха од самоће!

У ЗЕНОНОВИМ РИТАМА - Јоан Цепелеа

Пета од сна / из сна Ахиловог
товар збачен у дубоким шумама
Немој да се бојиш у Зеноновим ритама
постао си муња / авет и молитва
међу облацима. Своја господарица
капија света откључала се...

ГРЕШКА У ВОДИ - Јоан Цепелеа

За Ђелу Наума

Носим већ дуго у ушима равнодушне снове
могао бих да кажем да је једино паметно
што у овом времену чиним
управо контемплација
Ни тела са тако специфичним склизнућима
не чине ми се занимљивим
и ништа ме не привлачи
у мери да их напустим...
Лутање празнином је као грешка у води
тако тежак мир у сусрету са оцем

МОЈЕ НЕОСТВАРЕНЕ КОСТИ - Јоан Цепелеа

Ја сам управо оно ништа у мисли. Можда
носилац немог одушевљења што поставља
јаје трећег миленијума
упрегнуто у самоћу којој се подсмевају
због које плачу

моје неостварене кости спаљене воде
обала Ван Гог

У БОЖАНСКОМ ПАНТЕОНУ - Јоан Цепелеа

У Пантеону божанског кова
открива се меморија трена / придобија
укус статуа. Огледало се обрушава
од сенки изгорелих од отрова.

Можемо се тући / змијама разбијати главе
и свакодневно да имамо пирове
У Божанском Пантеону
спава се дубоким сном
и постављају темељи историји траве

КРЕМАТОРИЈУМ - Јоан Цепелеа

Ништавност у очима земље
језеро светлост пустиња дах
тријумфална капија наде
све што се гаси...
Господари једино мир сагоревања!

ПРОТИВ МЕНЕ ВЕТАР - Јоан Цепелеа

Мрачна реалност уоколо
демони сна врхунац ветровито стање
против мене
Богови очево раме умор средњег брата
слепац који је упао у дилему погледа
граничне сенке песнички окретане
неми наговештај празнине 

ТАРИФА - Јоан Цепелеа

Ова песма кошта око 2400 леја
најмања тарифа / Свакако се добро види
колико се лепо може зарадити од песме...
И кад само помислиш
на песников частан живот
препун свакојаких случајних збивања (!) Како
да се не определиш за живот песника?

За бескрајне тренутке / за његове
залутале снове (требало би да се
подразумева да је реч о украденим сновима /
зацело / сасвим случајно!)
Шта ту још / у ствари /
схватите шта год желите
Ова песма кошта око 2400 леја!

ИЗА КАРАТА - Јоан Цепелеа

Залеђе душе / метафизика меса. Ми
против зидова у нама. Ми / преображени /
ишчекујемо / сопствени живот / симболично /
Опустошени укочени / од смрти... Говорећи
шта је иза карата...

ОПШТА КОНФУЗИЈА - Јоан Цепелеа

Једни бркају будућност са зидом епохе
према истоку. Други - они најбројнији
бркају се међусобно
у идеји једног славног живота
Будући тек пролазници ми скупљамо
камење у реци попут
одвише стрпљивог семења

ПОРТРЕТ ОД РЕЧИ - Јоан Цепелеа

Узалуд ћу се молити изнова:
Нека буде воља Твоја!
ако ми светлост слепоочница
окрвављених мислима
и не припада више и стално
од мене захтева још једно детињство
Узалуд ме овај портрет од речи леди
настањује ме до пола даје ми хлеб и вино
застареле патње a la Дон Кихот
Узалуд ме искушава узалуд спасава ме
моје друго Ја са својом цивилизацијом

У ОЧИМА БИЋА - Јоан Цепелеа

Анђео се избистрио без речи
у једној земљи у једном сну
умотаном завојима и одвише људском.
Једино тело твоје опет надолази
у очима одсутног бића...

ЈУЧЕ - Јоан Цепелеа

Једна лепа змија свила ми се иза језика
и трава је почела да ми ниче на раменима
а јуче је рој оса напустио гнездо
у светлуцању бића
остављајући ми пустош заувек

ИСТОРИЈА - Јоан Цепелеа

Има мирис звериња и одвише траје
писање историје изнова
Упали фењер ако те ухвати штуцање
ако си гладан зноји се свакодневно понављај
ко је ветеринар што удара штамбиље
на уста градских канала...
Само што...
осећа се мирис звериња и то одвише траје!

ЈЕДАН - Јоан Цепелеа

Ево духовног Адама / Првородника
светог / попут архангела који је
у стању да обудови ред
да обезбеди прилике
да се појави с маском хероја / Онако
како му то падне боље...

Утопија је живот са јерархијама /
на гробној плочи одвише познатој
ако постоји Један / Први Бог /
Нетакнути знак траве / што се множи
непојамно
у посмртном оку

ПРИЗНАЊЕ - Јоан Цепелеа

Трулежи откуда стижеш/ понад
мог дрвеног тела још увек вредног
и које је облик плаћања
за део који је већ тамјаном окађен (?)

У оклопу дана одвише курвајући се
са речима!

ЗАПИС (2) - Јоан Цепелеа

Свет се распао на комаде
и прокурвао своје постојање / у
некој љубави без тела
Ви не можете више познати своју децу
на цртежу са зида материнства...
Витражи све малобројнији
све ситнији и ситнији

ЗАПИС (1) - Јоан Цепелеа

Година 1997, јула 17-тог дан срећан
окамењен. Не зна се тачно од када
Можда од глупог несрећног случаја
(заведеног 22. октобра 1987!)
избаченог из улоге снагом вере
На други начин / иначе бих призоре
проносио Европом и иза Европе
живео бих бар један цео дан / одвојен
од оне заустављене светлости

Али ме сада нико не може видети
до једино мајка ствари вучених концем /
коју / истина је / покаткад сусрећем
на вечерњој молитви

ПИСМА ИЗ ЈУТЛАНДА - Јоан Цепелеа

Пријатељима И. К. и М. К.

На једном крају доброг света кости
осећају знаке од Илије / до другог
краја доброте света где ме Мирон чека
Господе Ти који нам провлачиш свима
средиште клокота из годишњих доба
животе уздрмане од Велике Пустиње /
Господе/
хитро набаци тачно тумачење
изгнаног Себе / нерањивог / одвише
искушаваног на оштрици сабље...
Господе
из ништавила немости сједини ме
и опрости ми!
Моје руке сада проносе
писма из Јутланда и онај исти
млински камен!

Децембар (9) 1997.

КАД СТИГНЕ МРАЗ - Јоан Цепелеа

На галеријама пацови весели и тужни
изводе мелодије живих мишева
на својим језицима / јечи им крљушт
док се тару међусобно
Слепи од искрености / као генерали
ослепљени славом на крају сезоне
кад стигне мраз...
На галеријама пацови весели и тужни
изводе мелодије живих мишева! 

БАР МАЛО - Јоан Цепелеа

Ући ћу у књигу свађе с Мартом Петреу
да једном другом испијемо крв
да се упрскамо ђавољом љубављу
да изделимо надвоје Данску од  чаршава
да се добро осећамо бар мало

Вијугава огледала неба
која су ублажила кишу и ветар
у црквеној порти у Јелингу / Харалдов
камен његову конвертитску меморију
времена пожара и глуве љубави...

Ући ћу у књигу свађе с Мартом Петреу
да се осећамо добро бар мало

Јелинг (7. децембра) 1997.

ДРУГИМ РЕЧИМА - Јоан Цепелеа

Речи критичара обешеног
о црно крило поезије / самотан
док хода кристалисаним универзумом
који му се каткад привиђа / корисно /
можда
јер му се другачије речено
сунца узајамно нагоне на кашњење
успламтела и постојана / окамењена
петог дана заточеништва
међу водама згаслим испод планинских
равни светих успомена / укопаних у море /
и посебно зарђалих од жеђи и глади
на изласку-уласку света
у луци Вејле...
Речи критичаре које надиру
у кристализовани универзум / другим речима
петог дана заточеништва.

Децембра (6) 1997.

ЉУДИ КОЈИ ЧАСНО ПРОМИЧУ - Јоан Цепелеа

Још се нисам уморио у радости живота
нити у његовим тугама које ме мрве
ломе ме и потиру као што грех потире
други грех на крају миленијума / Ломача је
запаљена и њен поглед сурово милује
уколико све живе и мртве укопане за живота
у дугу кој цвили и која нам ево
преузима давне бриге / кости бића / живот
измешан са смрћу што лаганијом
Посматрам сада људе који често промичу
и у складном реду пред већницом у Вејлу /
где сенке других пролазника из другог доба
иду слепљене за ноге неке срећне жене
која се појављује сасвим сасвим случајно

Вејле (4. децембра) 1997.

ПРОЈЕКАТ ЗА ПЕСМУ - Јоан Цепелеа

Окренуо сам слику наопако
на основу закона научених у другом животу
када сам живео у огледалу / када поезије
није ни било / или се о њој
премало ствари знало

Зацело / ни данас се не зна превише
Једни је будаласто поимају / Други /
они притворнији /
беже од признања улоге јој /!?/

И ето тако сам ја решио то питање
окретањем слике наопако!

УМОВАЊЕ - Јоан Цепелеа

Песма се пунила ситним стварима
старећи пре времена а да и не упозна
своје сопствене границе / растојање
са којег се више не види део оне
оборене књижевне историје
Место на којем се ум одваја од тела
и где трава наде поприма глас
пијан од пољубаца...
Хелдерлин изблиза / лабудови који
мере време и откривају нове симетрије
за миловање илузије!

Перла у коју сам ја већ скрио осећања
хотимична и нехотична

ДВОГЛЕД - Јоан Цепелеа

Прецима одвише љубазним
нису била дата светилишта

Заузврат имали су подоста годишњих доба
да би их испунили глађу и жеђу /
љубављу и мржњама / болестима...

Болести душе беху најгладније
и оне трају даље... / У ствари оне беху
дате нама на чување ко зна колико
годишњих доба на путу из хумуса у хумус

Овим двогледом видим једино дарове...

ИПАК ЈЕ ДОБРО ХВАЛА ЛЕПО - Јоан Цепелеа

У стомаку Европе још једна недеља кључа
иза које изнова иду игре труле кобиле /
кртица
стално је ту / није нестала.
Никад неће нестати

Охо
То није као у време Џона Виклифа
у доба народних побуна које је подигао /
Добро је
ипак хвала лепо.
Чак има методолошких принципа.

Глад ме сатире / жеђ ме уништава
непрестано / Мајстор то зна и намерно се
претвара...

И ја се могу претварати! Шта је то глад?
шта жеђ? Да ли ви то знате?

МИСТЕРИЈА ЈЕ МОЈА РЕЛИГИЈА - Јоан Цепелеа

Поклоним се Првотном Времену / Ја идем
са села а тамо се сва бића карактеришу
"кроз смрт, потребу за храном и породом".
Тамо се још увек све производи / А што се
произведе у граду се краде. Мистерија је
моја религија у коју верујем / нехајно
на коју се ослањам сада својим животом
препуним безличних чињеница.

петак, 14. октобар 2016.

КАДИЊАЧА - Славко Вукосављевић

КРАЈ новембра хиљадудеветсточетрдесет прве године.
Пред зградом партизанског штаба у Ужицу
постројио се батаљон ужичких радника...


1. 

НА СРЦЕ сада положи руку,
ту је батаљон
и завичај...
Нека даљином топови туку...
Партија пита,
одговор дај.

Сад ће комесар да ти каже
другарску реч, топлу и благу...
Твоје ће мисли он да слаже -
ти срце своје узми за вагу:

Измери цену животу
и реци -
вреди ли
умирати,
и знаш ли већу лепоту
до себе другу дати.

А друг су гладна и боса деца
и сан о срећи људскога рода,
а друг је жена,
мајка што јеца,
а друг је земља,
друг је слобода,
и друг је борац у твоме строју,
твој брат по муци
и брат по зноју,
и свему томе,
свему дуг -
и то је друг,
и то је друг!

Стишај се, стишај, ти песмо срца!
Ужице, често се овога сети...
О, како љубав у грлу грца
док реч са усне још не слети!

И да л` с ето само чини
ил` збиља чује свако,
пред буром у тишини -
комесар говори тако:

Ето гледам вас.
Све лица знана,
знам сваки поглед
шта вам значи.
Мили другови
из ових дана,
металци,
пекари,
ткачи...

Не зна се,
ко ће се вратити...
Неког ће залуд
чекати стругови,
неком ће залуд
пријатељ свратити -
слобода кад дође,
другови.

Борци храбри!

Мили људи...

Како се волимо
како се знамо!
Високо главе,
напред груди,
да срца сада
измењамо.

Здраво, друже,
ти стари
из првог реда!
Као да тражиш
пред собом
дечака својих
лица бледа?...

Ту су дечаци,
пред тобом.
Погледај, друже,
њихове очи.
Те очи траже,
ишту,
не моле,
за другу децу,
и за себе,
дане које ће моћи да воле
као што воле
тебе.

Такве, друже, погледај дане
кроз нишане!

А ти, младићу?
Тебе знам,
знам као малог дечака.
Корпе са хлебом
вукао си сам
од раног јутра
до мрака...

На стид тог света,
и земље
и неба,
гладан си носио
хлеб до господе.
Сад си овде,
јер тако треба
... због хлеба
и слободе.

Са батаљоном
треба да кренеш
А знаш ли -
бојеви
сви ће проћи...

Је ли ти жао
што можда нећеш
загрљен с победом
натраг доћи?

Је ли ти жао
за девојачким гласом
који си само
ослушкивао,
је ли ти жао
за неким стасом
који си само
снивао?

Опеваће тебе
девојке
и младићи,
до краја твој ће
одужити дуг...
Овом ћеш земљом
без корпе ићи -
и с целим светом
бићеш друг.

А ја те гледам
сад у строју:
обичан борац
наших чета...

Здраво,
здраво,
друже по боју,
лепото човека,
лепото света!

Ал` не!
Комесар ништа рекао није
Комесар ћути, тишина точи...
Кад срце с другим почне да бије,
довољно кажу и очи.

Ту сада једне очи постоје
и једно срце, милионско,
колико моје, толико твоје,
срце народно, батаљонско!

И ко је себе ко гвожђе ково,
а још му треба ватре и жара,
нек пружи руку, нек узме ово
пламено срце комесара!

...Он је полако пружио руку,
све му је кровове надрасто стас.

Даљином мукло топови туку...
Ти овде слушај
други глас:

-Другови,
даљина тутњи,
хладна
и сива,
долази издаја,
долази глад,
ваља се челик преко њива
...и можда сутра пашће град.

Све чете 
у Санџак ће стићи
да нове ватре
разгоре...

Све до слободе
оне ће ићи,
а ми,
а ми...
можда до зоре...

Ми ћемо бити
последња брана
док задњи наши
у Санџак оду,
ми,
заштитница
будућих дана
и стаза
за слободу.

Комесар ућута изненада.
Као да нема речи више,
загледан преко кровова града,
додаде тише:

-Тако ће
будући
да нас виде,
ко нема снаге,
......................
нек иде...

И онда лагано обори главу
да види који су спремни да мру.
Ћути комесар...
у истом ставу
цео батаљон стоји ту.

Сиво је небо.
Снег тек што није.
Бледи сунце, ко да је ланско.
Ал` горе очи
и бије, бије
срце Ужица,
партизанско.

2.

НОВЕМБАР облаке одмотава,
нагнут над земљом,
тмуран
и блед.
Седи се иње у коси трава,
а груди дрвећа слуте лед.

Ужице прати батаљоне,
црвене заставе... ко задње руже.
Пошле су југу
прве колоне,
а прст на орозу
новембар струже.

Топовска ватра путеве брише,
ветрови ко да узбуну звоне...
Немачки обруч
стеже све више
ал` нови простор
грабе колоне...

Те су колоне жива опруга,
и сада иду из града,
да скупе снагу друмом пут југа,
да опет ударе
изненада.

Смрт и глад се крију за друмом
и небу расту голети суре...
Само ће јаки срцем и умом
прећи заседе  и проћи буре!

На југ
у Санџак,
одлазе чете,
тону
и ничу
за хумовима...
Уморна тела,
пушке запете,
и шапат с њима
по друмовима:

Јесени некад
на април сете,
слуте на јутра све тамне ноћи...

Не тугуј, граде,
што иду чете,
куда год пођу,
теби ће доћи...

Ужице - Златибор - Кокин Брод -
то је сад пут
у нови свет;
позив слободе -
истрајан ход;
и закона рата -
покрет,
покрет!

...И иду чете,
одлазе чете,
тону
и ничу
за хумовима,
уморна тела,
пушке запете,
и шапат с њима
по друмовима...

Чујеш ли, Србијо, том тврдом џадом,
како се прашта војска са градом?

То није војска, то нису чете
што стално ничу за хумовима...
Ти живи људи
и пушке запете -
то је слобода
на друмовима!

.............................

Ужице...
Златибор...
Кокин Брод...

Али у овом дану
има још један велики ход,
и тежи ход,
на другу страну:

...Од града вијугав пут на запад,
четрнаест хиљада метара има...
Двеста је људи пошло у напад
и неми опроштај града с њима.

Погнуле брезе главе од студи
и можда због туге или плача...
Неравној борби пошли су људи
и све је ближе
...Кадињача.

3.

ДИЖУ се небу та брда сура,
ко да питају:
да л` сунца има?
Облаци сиви, весници бура,
стали су ћутке над њима.

...Тешко је данас поћи на запад:
кровови града још се виде,
задњи је можда и пут и напад,
а човек не може
да не иде.

И није чудна та песма тиха,
ал` данас чујна за милионе,
песма од једва два-три стиха
старога друга с краја колоне...

Дечаку који до њега иде,
ни тугу своју није скрио:

-Младићу, да л` ми
синове виде?
.............................
Нисам се с њима
ни поздравио...

А дечак ћутке даље корача,
еј, живот један иде по друму,
у оку плива Кадињача,
ал` нешто друго на уму.
И можда ни то није чудно,
докле од града одмичу они,
што срце младо, за све будно,
мучи и њега у колони:

Волео бих
до краја стићи
а пут у Санџак -
до краја води...
О, после рата
овуда ићи
и бити човек
у слободи!

Сигурно лепши
биће људи...

А да л` ће знати
моје сне?
Ја сањам пекару,
светлу,
без студи,
с брдима руменог
хлеба - за све...

...И није чудно, није чудно
што само напред иду они,
па макар срце за све будно
мучи понеког у колони.

И није чудно што небо плаче,
и што је срце милионско
од свег на свету,
од свег јаче -
срце народно,
батаљонско.

Јер ако човек понешто скрива,
сећање неко, као медаљон,
сад крајњи смисао све то добива
у једној речи:
батаљон!

Батаљон ево напред корача...

Ка
ди
ња
ча...

Ка
ди 
ња
ча...

Погнуле брезе главе од студи,
прамиња
лапршав
први снег...

На пустом друму двеста људи
усеца траг у брег.

Цокуле старе,
ал` шта то мари,
кораци...
нек стеже лед!

Шљапне цокула
по мутној бари -
али је човек
одмако напред.

Мало погнути дигли су јаке,
сваки се неком мишљу на лицу,
и ко би сада бројо кораке
бројо би саме песме Ужицу.

Ко те, Ужице,
не би волео!?
И бол
и радост
био си, граде...

И ко би тебе 
сад преболео
буном засејан
црвени саде!

Неко ће пасти,
неко ће доћи,
еј, граде-друже,
еј, граде-роде,
биће још патње,
ал` све ће проћи,
и бићеш румен
од слободе!

А сад ни речи
не проговорити,
трпети ћутке
мисли сев,
у име људског
себе претворити
у бомбу,
у ороз,
у цев!

На Кадињачу јуначки стати,
и ту остати
дуго,
дуго...
Кад Немци приђу,
само то знати
и више
ништа друго!

...И ништа друго до траг на друму,
а како много све то значи!
Рођена земљо, имај на уму:
металци, 
пекари,
ткачи...

Погнуле брезе главе од студи,
прамиња
лепршав први снег...

На пустом друму двеста људи
усеца траг у брег...

Док многи велики данас с муком
ропски пуштају да их газе,
овај батаљон као руком
стопама пише путоказе:

У тмини срцем палити плам,
ту људску главу пред силом дићи!
Никада нећеш бити сам,
ако научиш ићи, ићи...

...Иде батаљон, косом корача,
за трагом - даљине плаве.
А напред расте Кадињача
и људи
подижу главе.

4.

КОМАНДАНТОВУ погледај руку:
под њом батаљон
и цео брег...
Све јаче, све ближе топови туку
и тихо,
тихо
пада
снег...

-Прва чета
тамо код брезе...
Друга, лево
на превој,
ниже...
Пратећи вод шуми полако,
позади десно
митраљезе...
Добро је, другови,
тако...
тако!

Он је полако спустио руку
намах је замуко брег.
Само што напаред топови туку
и тихо,
тихо
пада 
снег...

И напред упро батаљон очи,
тако се гледа с буром све јачом,
ко да ће сада ћутке да крочи
заједно с брдом, с Кадињачом!

А тамо доле, још далеко,
црна се змија окуком пови...
И с чудним миром рече неко:

-Пази, тенкови...

И ко да тихо низ поља бела,
уз одјек топова што њиве рију,
топао као крв из тела
потече шапат у Србију:

Веруј, земљо,
тај дан ће доћи...
Ако паднемо,
ипак с нама
низ ове стазе
чете ће проћи
с осмехом победе
на уснама...

Рођена земљо! Да није тако,
како би стали војници њини!
О, добро виде
да није лако
ићи по нашој домовини!

Друм се пропиње
да пркоси...
То мине гнева земљу дижу!
Огњени ветре,
коси,
покоси
све који газе
и који гмижу!

Једног пролећа,
једног дана,
биће ти друкчи
и лет
и ход,
бићеш развигор између грана
и бели цвет
и румен плод...
Да није тако
како би сиви,
како би страшни
тенкови њини
постали мртви
пламен у њиви
и црн костур
на ледини!

Како би друкче
јурише њине,
ко налет бесних,
зверињих крда,
тих двеста људи
са падине
кршило натраг
у дно брда!

Како би друкче
тих двеста груди
грејало данас
видике сиве,
како би друкче
обични људи
мирно гинули
да други живе!

.......................

Како би друкче друмом на југ
народна војска могла да оде...
кола до кола...
уз друга друг...
као путоказ
до слободе...

........................

Како би друкче за трећим брегом,
по ходу даље од три сата,
на малој колиби, засутој снегом
незабрављена буду врата...

И дуго један старац у њима
ко пред олујом замишљен стоји,
и седом главом брижно клима
кад тутањ до тутња не одвоји...

Ал` ето тихо,
све тише,
тише,
грмљава преста,
...утону јека.

Старац рукавом очи брише,
па опет стоји
и још чека...

Пред њим,
крај прага,
сасвим близу,
танана бреза,
ко да плаче.

О, плачу брезе у другом низу
од седог страца
... до Кадињаче.

А на Кадињачи брезе су витке
ко борци,
рањене,
легле
уз брег.

Тишина... тишина.

...Затишје битке.

На суве усне
капље
снег...

Скоро опкољен батаљон пази
из мале шуме са врха брега
кад ће се опет доле на стази
јуришем Немци дићи из снега.

Време је одавно сасвим стало.
Батаљон лежи лицем на запад.
У торби метака још само мало,
а то ће бити одсудни напад.

Последњи можда напад ће бити 
и онда... онда... Немци ће проћи...
и онда да л` ће се ико вратити
да каже:
"Батаљон...
неће доћи!"

Батаљон, проређен, још увек чека...
Крај четири мртва један живи,
а ипак поглед сваког човека
кроз жбуње клизи напред по њиви...

Тад се наједном, доле, на друму,
опет зацрни тенкова ред...
Цеви су пошле прво на шуму
и мало уздрхта дечак блед.

И није чудно, није чудно
(обичан тастер за то је мало!)
срце дечака увек будно
Србији што је откуцало:

Ето.. ја овде,
друг у близини,
и ово брдо,
и тишина,
да ли је тако
ил` ми се чини -
све је то сада
домовина!

Знам те чете
Санџаку журе,
а нама ко зна
шта се спрема...

Ево Немаца...
Тенкови јуре...
А бомби нема!

О, чујте чете
у даљини,
будући људи,
земљо нова,
да ли је тако
ил` ми се чини -
сви сте
крај нашег рова.

Кажите: ту смо,
кажите: јесмо!
Кажите, будући,
кажите, живи,
дижите пести,
полети, песмо,
пођите, сунца,
на облак сиви,
вадите, људи,
срца из груди!

Ох, кажи и ти,
бар шапни, мама:
сви смо
са вама...

Ал` строј се цео диже и крену,
погну се,
јурну
и дечак блед,
јер комесаров крик га прену:
напрееед,
напрееед!

И све наједном
промени лик,
поче да тамни,
да чили дан,
и све се стопи
у зов,
у крик,
пригушен,
далек,
ко туђ,
а знан:

За нове  дане,
да свима сване,

..........................

да наше стазе,
поштени газе,

............................

да више нема
гроб до гроба
ни глади покрај
кућнога плота

...........................

да нема таме

............................

да нема роба

............................

да буде топло
од живота

...........................

у цеви љубав!
мржњу!
и јед!
напрееед,
напрееед!...

5.

РОЂЕНА земљо, јеси ли знала?
ту је погино батаљон цео...
Црвена крв је процветала
кроз снежни покров, хладан и бео.

Ноћу је и то завејо ветар.
ипак на југу... војска корача...
Пао је четрнаести километар,
али никад неће
Кадињача.

среда, 21. септембар 2016.

ХОДОЧАШЋЕ СВЕТОМЕ САВИ - Љубомир Симовић

Ево у каквом мраку остаје свет
кад се угаси света ватра!
По хлебу хвата се буђ, хвата се лед
по путевима пуним блата.

У овом мраку множе се омче и куке,
свињарска куга и међ људе се шири.
У овом мраку стављају на муке
и секу оног који браћу мири.

Све што је крвљу купљено, главом плаћено,
у овом мраку губи цену.
Што дигне главу скончаће премлаћено,
и изгореће у катрану и сену.

Уместо да сабира, у часу
када ни богови не опстају сами,
оно што се, вековима расипано, не расу,
расуће се у овој зими и тами.

Па око чега браћа да се скупе?
Око свеће? У свећи нема фитиља!
Око лонца? У лонцу нема супе!
А осим супе
немамо другог разлога ни циља!

У овом мраку множе се они што могу
да купе све, а не могу ништа да створе.
У овом мраку рибљих руку и ногу
биће добро ако не буде горе.

Из овог мрака што труне и трује,
не чује се позив ослободиоца.
Одакле ће се чути, ако се не чује
са крста, с точка, с Косова, и с коца?
У овом мраку,
из овог сурдука,
не види се даље
од хлеба и лука!

Из овог мрака
глас нам не допире
ни до праоца
ни до праунука!

У овом мраку, црвенећи се, дувају
ветрови изнад отрованих река.
Одојчад уче, из мајке, из мајчиног млека,
да осим смрти нема другог лека.

Брате, који си измирио браћу,
сине, који си подигао оца,
оче, чији пепео синови расуше!

Донео си нам семе вина, семе жита,
ал нема ко у земљу да га баци!
Написао си, ал нема ко да чита,
знак у коме се сабирају сви знаци!

Камен темељац дао си нам у шаке,
ал не дигосмо бедем насупрот сили!
На Твом смо гробу оставили штаке,
ал не стигосмо куд смо наумили!

Паљени опет и гоњени хајкама брзим,
тражимо заклон под настрешицом Твојом!
Не допусти да с гроба Твога отпузимо
на коленима, везаним кожом и чојом!

Ако Ти нећеш, ко ће нас повести,
закопане с ровцима и кромпирима,
путниче који си босим ногама доспео
тамо докле се не допире на крилима?

Лађо с којом се види Јерусалим!

Путе којим се враћа блудни син,
ратник из рата,
с робије робијаш!

Чашо вина,
хлебе,
свето слово!

Шљиво крај извора!

Уље маслиново,
које нас храниш, и које нам сијаш!

Чуј нас, свети оче, који одјекујеш
од звона и клепала који траже спаса!
Кад ћеш нас чути, ако нас не чујеш
данас, кад немамо ни језика, ни гласа?

ПРИЧА О СВЕТОМ САВИ - Матија Бећковић

Када је Свети Сава ишао по земљи,
Још пре свога рођења,
Док се звао Растко,
Као што иде и сада,
Само га не видимо,
А можда је то било и доцније.

Кренуо је Савиним стопама
Ка Савином извору,
На Савином врху,
Јер другог пута и нема.

Када је негде око Савина дана
Наишао Савином страном,
Напали су га пси.
Као што и сада нападају
Свакога ко се упути Савиним траговима.

Путник је најпре саставио три прста,
Како је одредио да се  и ми крстимо,
Плашећи их законом
Од кога су још више побеснели,
А ни до данас нису узмакнули.

Онда се сагнуо да дохвати камен,
Али камење бешше замзнуто,
Свезано за земљу студеним синџирима,
Јер беше јака зима,
Као и ове године,
Као увек око Савина дана.

Већ су разносили Савина стопала,
Савин кук и Савин лакат,
По продолима и јаругама земље
Због које је подењен свет,
Кад је Свети отпасао мач уста,
Једино оружје које је носио,
А које је и нама оставио,
Говорећи ове речи:

Нека је проклета земља у којој су
Пашчад пуштена, а кемење свезано.