петак, 22. јануар 2016.

ЉУБАВНО ПИСМО - Арно од Мареја

Дамо лепша нег умем рећ
због које често тужим већ
ваш пријатељ добар који
одан вам је - знате који -
јавља се и шаље поздрав
у ком је живот његов сав:
никад срећа му ни спас
неће доћи сем од вас.
Дамо, мислих време неко
ко најбоље би вам рек`о
све то што у срцу ја сних
да л` ја лично ил гласник;
по гласнику није добро
можда до вас не би допр`о.
Гласник боље ће изгледат:
писмо што мој носи печат
јер гласника нема бољег
низ безбеднијега због свег.
Тај ми савет даде Амор
у чији се уздрам разбор...
Сад чујте Дамо молим вас
шта носи вам мог писма глас.

Племенита дамно умна
и у коју свет не сумња
која све зна и не мења
дела речи нит мишљења
ваша љубазност и дражи
реч вам блага и без лажи
образовање и вредност
дивно тело лица чедност
леп осмех и поглед мио
где је Амор гнездо свио
леп рад и реч топла с њим
чине да ноћ-дан о том сним.
Кад над немам да вас видим
без воље и тужан живим.
Ноћ-дан молим Бога да
смрт ми ил` вашу љубав да.
Дамо ту љубав да л` ми Бог
ваш бићу више но свој стог;
јер због ваше Дамо воље
све чиним и кажем боље;
на дан кад би први сусрет
ваша љубав уђе усред
мога срца плам палећи
који сваки је дан већи...
Кад да мислим бих такође
о другом ваш гласник дође:
моје срце тамо ваш гост
да ме к`о гласник на благост
вашег подсети тад тела
на леп облик вашег чела
од љиљана што ј беље
и плаве вам косе веље
очи сјајне и живахне
и нос што се прав истакне
на свежину вашег лица
рујнијега нег ружица
усташца и бели зуби
од којих сјај сребро губи
брада грло и груд стога
беле к`о снег и цвет глога
лепе ваше руке снежне
прсте витке вам и нежне
понашање ваше дично
и никада недолично
ваше мале љупке шале
и отменост кад вас хвале
и на леп ваш лик весели
кад смо први пут се срели.
Кад ме срце свег тог сети
нађем се у таквој сети
не знам куд идем ни откуд
чудим се да нисам к`о луд
срце ми те ствари плаше
због љубави Дамо ваше.
Цео дан се с болом борим
а ноћ чека ме с још горим:
лежући у кревет меки
мислим наћи одмор неки
али вртим се сна лишен
мисли мислим и уздишем;
дигнем се не право него
да бих поново ту лег`о;
окренем се здесна слева
ал` не може да се снева
збацим покривач и брзо
дигнем - да се не бих смрз`о.
И тад након све те муке
ван извучем обе руке
склопивши их срце шаљем
мени крају том најдаљем
где дамо обитавате;
чиним то што читате...
То казах не могу више;
склапам очи и уздишем
и уздишућ тако уснем
тада похита мој дух нем
право Дамо према вама
јер вас жели видет намах.
Исто као што ја желим
ноћ и дан он жаром целим
постаје ваш слуга врли
што вас милује и грли.
Више хтео бих то пре сна
нег да сам господар Ремса.
Више волим спит радостан
нег жудећ чекат тако сан;
ал` знам да сам срећан и да
Бланшфлер Семирамида
Тизба Леда и Јелена
Антигона и Исмена
нит Изолда косе плаве
не знаше те среће праве
ни пола са својим милим
к`о ја с вама, тако мислим...
Дамо не знам рећ ни стоти
део муке што ме кроти
зебње патње што се збраше
због љубави Дамо ваше.
Због те љубави жив горим
али ја вас Дамо молим
опростите ако греших.
Дамо лепша од најлепших
коју икад зда природа
где нема шта да придода
лепша сте но дан у мају
сунце мајско летњи сјају
ружо мајска цвеће красно
кишо априлска дно јасно
и зрцало све љубави
вишња врлина кључ прави
части о којој свак сања
врх и корен свег знања
соба игре куће крас,
Дамо руку склопљених вас
молим да ваш будем слуга.
Не треба ми љубав друга.
Нећу молит преко мере
у милост вам имам вере
и стог ми док мрем у јаду
обећајте вашу наду
за оданост да ме теши
све док смрт ме свег не реши
јер боље је с надом мрети
нег у очајању бдети.
Дамо даље молит нећу
али Бог нек да вам срећу;
желите л` дајте ми спас
јер ме Амор свлада рад вас
нек свлада вас са мном сада
Амор који над свим влада.
Дамо. 


четвртак, 21. јануар 2016.

CARAS RIMAS - Арно Данијел

Драгоцене риме

Преко горе лишћа жути вео
пада, вихор дува преко спруда,
птице ћуте саме сред грмова
и чемеран сјај пада на гај;
жељно поја моје срце пева
да сви људи чују моје хвале
њој што мене баци сред понора.

Једне зоре њу сам самац срео,
тада схватих сву лепоту чуда;
лице! у те гледах препун снова,
неизмеран бај видех и рај;
пун спокоја чекам да та дјева
сад просуди ширећ усне мале
да рад њене жеље мрет се мора.

Гле, Аморе! Зар нисам твој цео?
Мада пун сам очајања худа
злице љуте спремају зла нова;
ја сам веран знај љубавник тај,
душа моја њен пољубац снева
да ми груди где осећам вале
распаљене смири од свих мора.

Кад у дворе прими мој дар врео
млада госпа схватиће да свуда
клице круте трпи душа ова,
да безмеран вај слутим и крај
рад ње која сласт може да слева;
стог сни луди у мени се пале
свег ме плене ал` радост је спора.

Дивни створе ком сам хвале плео,
нада моја празна је и луда?
Нице скуте љубим вам изнова,
ругом теран ај! кроз туђи крај.
Сред тог боја мене верност згрева,
дух вас жуди к`о други што хвале
усред сене Христа, бижјег створа.

АРНО ЖОНГЛЕРУ

Крени горе с песмом мојом смео,
па да краљу певаш с пуно труда!
Тмице путе крију од лопова,
ал` ти смеран дај песму запевај!
Нека твоја нога не оклева!
Срећан буди! И мене су знале
многе жене ал` поп сам одскора.

ЖОНГЛЕР АРНОУ

Испод хвоја, Арно, сваког днева
мој дух блуди кроз те устрептале
успомене све до њених двора.

ДАР ПРСТЕНА - Рембаут од Оранжа

Ово је прстен
Сна, који боли,
на јави пржен
да тако, бољи,

док Мозак трне
од исте вести,
мог тела трње
и напор вешти

уз твоје прсте
постану венци
са којих прште
трубачи вечни.

ПЕСМА - Рембаут од Оранжа

на тему: сам-не-знам-шта.

Чујте, али сам не знам шта,
госпари, сад почех бодар;
стих, песму, сирвентес, ко зна
то, јер чудноват је тробар;
какав облик да му се да
да на крају тако добар
буде, какав досад нису видели ни људи ни жене у овом веку ни у оном који је минуо.


Чак кажете л` да луд сам ја
знаћете (сам свој сам поштар!)
шта мисао је моја сва;
не вреди ни прекор оштар:
што не виде ми ока два
није вредно цвоњка, то зар
да вам не објасним, јер ако вам изнесем своје мишљење, а не додам закључак, сматраћете да сам луд: више волим да држим у шаци шест новчића него хиљаду златника на небу.

Пријатеља ме није стра`
кад се љути ако к`о дар
подршку мени тајну да
пре нег легнем ја на одар;
не можете задат већег зла
но тај што ми је господар.
Све ово кажем због једне даме која ме мучи лепим речима и одуговлачењима, не знам зашто. Чему ми је то добро, госпари?

Већ четири месеца - да!
тисућ лета, мислим то бар -
мину како мени реч да
да ће ми открити свој зар.
Дамо! кад ми срце до дна
знате, згасите тај пожар.
Боже, помози ми. In nomine Patris et Filii et Spiritus Sancti! Шта ће бити с нама, дамо?

Због вас, док сам чил ил` без сна,
тужно-ведар мој је "тробар";
а три напустих, каквих на
свету нема, вама одан!
И луд сам дворски певач ја
где сам жонглер зван, не госпар.
Госпо, можете чинити као што је чинила Гђа Аима са својим раменом, које је покривала онако како јој се хтело.

То што крстих сам-не-знам-шта
сада принесох на олтар,
он у то име добро ста
јер не постоји његов пар;
нек свак га кад научи га
пева ко глас има добар.
А ако га упитају ко га је начинио, може рећи да је то онај који зна да све добро начини ако то пожели.

среда, 20. јануар 2016.

ПЕСМА - Рембаут од Оранжа

О љубави сам зборит рад
у име других драгана
ал` кад о својој почнем тад
изгубим сваки ред и склад
јер ми на сва блага знана
не вреде, мој углед пада;
стог ћу наспрам љубави бит
чист и искрен и племенит.

Тако ћу друга срца сад
учит да воле постојана
а свиди ли им се мој рад
љубавну убираће слад
у обиљу са свих страна;
нек гори ил` горе страда
ко сумња, ал` лак сан снит
може ко ухвати ту нит.

Кад вас због дама води над
чија част је поуздана
а од њих запљусне вас хлад
ви њима припретите тад
а буде л` необуздана
и окрутна, мада млада,
нека зна се, нећу крит,
грубост је понајбољи штит.

Могу и други савет дат
како дама да свладана
буде: треба испред ње стат
гордо јој објављујући рат
и хвалит још сваког дана
ону што је ругло града
и нека вам кућа није нит
црква нит брод ком прети хрид.

Тако ћете ублажит глад
ал` та ми је стаза страна
јер сам за љубав слаб и млад
те се мењат нећу никад.
Да су ми сестре све ја на
њиг глед`о бих срца рада
и све морао бих чинит
благ и искрен и истинит.

Ал` нек вас не стигне тај јад
јер лудост је моја храна;
немојте збиља у тај страд
већ вратите се уназад
ако стрепите од рана
и мука и суза сада;
спрам њих ћу увек благ ја бит
ако се уз њих могу свит.

Ал` морам рећи, треба знат
да - и то ми је сва мана -
не волим ништа, ником рад!
Ал` волим прстен тај што тад
би на прсту... пст, с усана
сама ми се реч искрада:
грех смртни је одвећ зборит
стог у срцу бићу скровит.

Мој Леп Жонглер ми је нада
стог, јер је таква њена бит
да ми неће зло наудит.

А песма што успех срочи
у мој Родез гре пред освит.

ЦВЕТ ИСКРЕНУТИ - Рембаут од Оранжа

Сада сја већ цвет искренут
по оштром стењу и брегу
какав цвет? снег лед и иње
што муче тару и секу;
нем је сваки крик и цвркут
у грању, лик сваки смркнут
ал` мој пој ме ведрог лица
чини упркос свих злица.

Тако све ћу искренути
да дол има облик брега
и сматрам за цвет вел иња
а топлота лед клет сече
гром је песма и цвркути
и радостан гај смркнути
тако ми је ведро лице
иако су свуда злице.

Тај ћу глупи свет искренут
што је рођен к`о на брегу
гори ми нег снег и иње
с језицима који секу
љуто не личећ на цвркут
не вреди ту бити смркнут
и посматарм ведрог лица
све што чини тај рој злица.

Љубећ ћу вас искренути
упркос поља и брега
дамо, и леда и иња
али немоћ пут ми сече
дамо, за вас сви цвркути
да ваш поглед не смркнути
тако разведри ми лице
да нисам к`о друге злице.

Бејах дуго к`о искренут
идућ по пољу и брегу
подносећи терет иња
чије игле боду секу
више но мој пој и цвркут
прут заслужи лажац смркнут
ал` сам - Богу хвала - лица
ведрог упркос свих злица.

Нека мој стих искренути
иде врх гаја и брега
тамо где се топи иње
и хладноћа где не сече
мојој дами: ти цвркути
не би смели лик смркнути
њој јер певам ведра лица
а не као певач злица.

Блага дамо љубав лице
штити нам од сваког злице.

Жонглеру ја тужног лица
чекам те, упркос злица.

четвртак, 14. јануар 2016.

ЉУБАВНА ПЕСМА - Елије Каирел

Април
ни мај
не чекам
да здам стих
јер чисте љубави знам дух и дар.
Кад ветар дува и гна у тај пар
лисје с грана нисам тужан и нем
већ жељан склада
ведар и свему рад
и волим када
пада снег свеж и град
ил` сја пролет и цвет искренути.

Је сил.
ник тај
што се сам
испред њих
узме себи презрев милост и дар
стог лажну љубав следи у тај пар
а ко му служи под лош стаје трем
ал` свих јада
ја решићу се кад
онај страда
што жели мој пад
стог то чинећ чист ми видик мути.

Обил-
но, вај,
у бездан
мора злих
лажно пријатељство скри дух и дар
ал` чисту љубав следим у тај пар
и не жалим се на зло од ког мрем
јер пун нада
уз њен лик леп и млад
служим сада
сав њен тог тела склад
где част и сласт и ум су расути.

Да мил
за крај
к`о један
монах тих
будем, не трошећ зли дух ни зли дар,
створи њена лепота у тај пар:
с тог разлога сам у љубави њен;
тако - мада
ћутим тек мислећ сад
о њој - зна да
љубавну трпим глад
плашан да је мој збор не наљути.

Ход чил
је, знај,
и нежан
и пре свих
те лепе што против зла сли жар
у срце ми и тело у тај пар
те свуд је служим и пратим к`о сен.
К`о што млада
сва деца воле слад
кад плод пада
тако сам ње ја рад.
Кунем те, Аморе, зло не слути!

Бол ил`
очај
би спреман
од злобних
завидника чији је зао дар
кад видеше ме срећног у тај пар;
сад ми је срце скрито свима сем
њој, и када
осетим неки јад
знам сред сна да
загрлим је и тад
цар Перзије може поникнути!

Краљу сада
од Леона грем рад
јер ту влада
мир и радост и склад:
он част бранећ неће устукнути.

Маркиз града
тог званог Монферат
нек напада
у игри да да мат
кад пиона скрију даме скути.

СЛАЂАНА ЈАНА - Ћервери из Ђироне

Не узмите злога мужа
Јано слађана!

Не узмите злог лажова
што није ружа ма сова
Јано слађана!

Не узмите злога мужа
јер је лен и није ружа
Јано слађана!

Јер није ружа већ сова
немојте му дат целова
Јано слађана!

Јер је лен и није ружа
нек се уз вас не опружа
Јано слађана!

Не дајте му ви целова
боље туђа нег његова
Јано слађана!

Нек се уз вас не опружа
потајна је љубав дужа
Јано слађана!

ПОХВАЛА КАТАЛУЊЕ - Гиро Рикије

Кад звезда није хтела
да ми дама срећу да
нит моја жеља врела
неко друго лице зна
кренућу крока смела
пут љубави праве ја
ту где се шири цела
Каталуња срећна та
с Каталонцима врлим
и са дамама врсним.

Јер љубав част и име
радост и мир и сање
ум и дух и мир с тиме
леп говор лепо стање
где срдачно све приме
и учтивост и знање
све то да бодрећи ме
Каталуња, не мање
с Каталонцима врлим
и са дамама врсним.

Стог учит имам разлог
обичаје њине
да ме мој Лепи Залог
сачека из даљине
и овако ме малог
штити од смртне тмине
да ми брод поврх дна злог
до Каталуње мине
с Каталонцима врлим
и са дамама врсним.

Не схватим ли међ` њима
да Амор бодри оне
у којима бола има
нека ме у гроб склоне
јер он ме у тим злима
прогнао из Нарбоне
стог бежећ грем пре зима
до Каталуње оне
с Каталонцима врлим
и са дамама врсним.

Шта ми то љубав пречи
те мисли су ме стрле
и она ме тек лечи
тих који лажно грле
и пошто срце клечи
крај наде већ умрле
крећем одмах без речи
до Каталуње врле
с Каталонцима врлим
и са дамама врсним.


СЕРЕНАДА - Гиро Рикије

Верном љубавнику рада
за састанак за љубавни
дама рече где и када.
На дан, што је онај прави
био, замишљен крену,
и каза уздишући:
"Дане, свићеш да ме мучиш,
а довече
убијаш ме, кад све протече."

Љубавник нестрпљив тада
већ осећа плам трептави
од свих обећаних нада
да се од тога сав престрави
мислећ умреће у трену,
и каза уздишући:
"Дане, свићеш да ме мучиш
а довече
убијаш ме, кад све протече."

Свако љубавника млада
ко срете, не заборави
да примети израз јада
што му сен на лицу прави,
такву дан му створи мену;
и каза уздишући:
"Дане, свићеш да ме мучиш,
а довече
убијаш ме, кад све протече."

Силна мука је што пада
по ономе ког на јави
сви сан, Памтите од сада
љубавника што у страви
дан проведе, ловећ сену:
и каже уздишући:
"Дане, свићеш да ме мучиш,
а довече
убијаш ме, кад све протече."





ЉУБАВНА ПЕСМА - непознати песник

По свему личим на дете мало
што у зрцалу посматра свој лик,
и дотиче га, и тре, те зрцало
разбије се тад на додир толик:
исто тако њен савршен облик
занео ме, те ме опчарало
благо лице, због ког сам сад болник,
јер ме прате завидљивци стално.

И због тога тако сам пун јада
и зебње да љубав губим њену,
и јоште певам пун жеља и нада;
јер ме лепа победи и прену
стрепећ да вид згубим у трену
као Нарцис, што у води тада
угледа и своју заволе сену
и с луде љубави тако срада.

Свакако њен бих опроштај хтео,
а зли завидљивци ту се крећу:
Бог нек их казни, јер живот цео
стог изгуби веселост и срећу!
Памтите, лепа, благост највећу
кад целов спустих на лик вам бео:
због тог сваки мој се нада део
да вас никад изгубити нећу.

Лепој иди, песмо што сам спело,
и њој реци да бићу весео
кад вест од ње добијем следећу!

БАСНА - Пер Карденал

На неки не знам који град
паде киша од које тад
њом сви дотакнути људи
одмах постали су луди.
Сви полудеше сем један
што се затече безбедан
јер је спавао у кући
својој кад се киша сручи.
Тај се диже што је спав`о
и, кад киша стаде, право
крену ван и виде чудо,
јер свет владао се лудо:
један обучен, други го,
неки у зрак нос уздиг`о,
неки носи кам, штап други,
скачућ у вис или у даљ,
један мислећ да је краљ
подбочио руке о бок,
један скакаше к`о поскок;
сви ил` прете ил псују,
или плачу ил` лудују;
један бечи пред свима се,
други прави и гримасе.
А тај разуман што оста
свему чудио се доста,
и виде да сви су бесни,
те, схвативши како не сни,
ниједног не нађе здрава,
што истина беше права.
Силно зачуди се свему,
ал` још више они њему
спазив га кад мину туд;
закључише да је луд
јер не чини као они,
што вероват беху склони
да су паметни и здрави,
тек он лудим им се прави.
Туку га по лицу, шији;
ударци су све оштрији;
гурају га, ногом туку,
и, да поднесеш му муку,
шибају га, вуку усто,
а он падне чим би уст`о.
Устајућ и падајући
он побеже својој кући,
блатом упрљан и крвава
ал` срећан што није мртав.

Ова басна, ова прича
к`о свет је и људска бића.
Овај је живот као град
пун луда што чине јад.
Највећа је мудрост стога
служити и волет Бога
и следит му заповести:
али такви нису чести.
Киша што пада је порок:
од ње теку, као поток,
Охолост велика и Зло
што је људе све изгризло.
А ако једног спаси Бог
сви сматрају лудим тог,
свако од себе га гони
јер не мисли као они;
презрели су Бога мудрост,
а пријатељ Бога лудост
види њихову све више,
јер пут к Богу изгубише.
А они мисле да је луд
и не схвата света ћуд.

ТЕНЦОНА - Сордело из Гоита

с трубадуром Жаном од Албисона

-Реците ми, је л` тачна вест,
Сордел, да волите туђ дар.
-Жан кад љубави то гест јест
туђу жену одбит зар?
-Сордел, јад вас, кажу бар,
гна да жонглер сам тек да жар
свој кажем о својој дами.

-Ако нисте жонглер, како,
Сордел, маркиз да кревет вам?
-Жан, ту сам се ја примак`о
да песми вредност већу дам.
-Сордел, такав жонглер сте, знам
ко вас прати ноћу, дању.
-Жан, љубави бранећ плам,
дам дар, и све сам у стању.

-Сордел, не знам да л` шта дасте,
ал` глас тек молбен чујем ваш.
-Жан, нећу крит, ви из касте
жонглера сте дрских баш.
-Сордел, ваш просјачки плашт
и штап, зна сва Ломбардија.
-Жан, ту лаж и изазов ташт
зар порицат морам и ја?

-Сордел,узвраћате живо,
к`о жонглер искуством јак.
-Жан, узвраћам ја учтиво
кад ме питају учтиво.
-Сордел, није вам баш драг брак,
не бих у то се упушт`о.
-Жан, ја љубави добих знак
њен, и ту не желим друштво.

ПЕСМА - Сордело из Гоита

жив мрем


Сад кад се обнавља и сја
лето кроз лишће и цвеће,
-јер дама што је дивна сва
замолила ме, од несреће
да ме теши, да певам ја -
певаћу, макар ме неће
смрт заобић; њу волим с дна
срца што је ретко среће.
Ailas, e que m fan miey huelh,
Quar no vezon so qu iem vuelh?

Мада ме љубав мучи сад
и убија ме, нисам љут
јер због најлепше ја мрем сад
мој бол је мога мира кут.
Док мил сам јој и док ми над
улива штедро сваки пут,
никад, ма какав био јад,
од мене неће жалбу чут.
Ailas...

Мртав сам, ако љубав тек
пусти ме да грем куд знам,
не видећ где ћу наћи лек,
хтедне л` да сам без ње сам;
јер другу волет јесте грех,
заборавит њу - велик срам;
ма како био удес прек
та прва љубав мој је храм.
Ailas...

Ах, зашто ми онда зада зло?
Кад зна, и стог сам усхићен,
да, хвалећи је време сво,
дам више но што дар је њен;
јер може са мном чинит то
к`о с нечим својим, сваки трен,
ал` нећу њен напустити до
макар и хтела да жив мрем.
Ailas...

Појућ, молим благу драгу,
да ме, жели л`, не убије,
јер, ако зна греха снагу,
кајаће се то л` успије;
а не да л` ми руку благу
мрет је мање окрутније:
тај креће по смрти трагу
кад њу видет коб му није.
Ailas...


ТЕНЦОНА - Емерик од Пегулана

са Сорделом из Гоита на двору Беранжеа Четвртог од Провансе

-Ни за Артура, ни никад,
тврдим нико вид`о није
како неком од саксије,
к`о Сорделу, страда кика;
што од смрти би на педаљ
најмање је крив му чешаљ;
ал` његово добро срце мрви
све ударце пошто је без крви.

-Нигде не би још бедника
тврдим таквог нит циције
к`о тај јадник голе шије,
шјор Емерик, тужног лика.
А у њега неко гледа л`
само види ружан детаљ,
а он стрт и сув и го к`о црви
свима збори да је у свем први.

ЛУНА У ЛУНЕЛУ - Гилем од Монтањагола

теноцона с Гироом Блакасетом о имену госпе Гаузеранде

НОТАЊАГОЛ

У Лунелу сад јасна луна сја
и шири  сјај над другим светлима
њен сјај радост и љубав узима
и благ одмор и задовољства сва.
А кад светлост над Лунелом јасна
би, те сину с Тулузом Прованса
учтивост и радост беху у тми
ал` сад их Лунел у сјај обе уви.

Име тог сјаја чисто је - свак зна -
јер он каже добрим свим зналцима
Гаузеранда га узе да свима
што видеће њен лик буде до дна
знана радост кад се јави сасма
и сласт ће их тргнути иза сна
њу и те од ње што срећни су сви
то име не могу чут тек глув.

Гиро драги сва умна Прованса
нек ми каже име кад то сазна
каже л` га неће бит места љутњи
то име треба над свима синути.

БЛАКАСЕТ

Драги Гимел хвалећ грешите - ја
мним - та луна зраке сунца прима
стог је "луна" зовете јер с њима
у њу лепота и блесак се збра.
И док скрије њу луч дана јасна
а ноћ црна чини да је крсна
те сја - Гилем, то рекосте ту ви -
кроз мрак на ту похвалу смо глуви.

Не видим с другим свим зналцима, да
га и узе дубљег смисла има
јер све то је Гилем вел од дима
што рекосте стог одговор вам дах.
Ал` рећи ћу како јој се сласна
лепота пали и како часна
спрам достојни чува облик бујни
док више рећ` могло би да збуни.

Драги Гилем луна пошто засја
гаси се стог похвала је празна
та коју звасте није слична луни
јер се не гасећ лије свој сјај пуни.

ПЕСМА - Госпа Кастелоза

Не бих, да певам, желети смела
јер невесела
и плачна сам од љубави
кад се заустави
у мени к`о сред свог стана;
стог немилост прека
мене и моје срце чека;
не нађем ли том лека
остаћу разочарана.

Ах! мој мили, ваш бих поглед хтела
да патња врела
бол још већи не направи,
јер драгани ће прави
вас држат за грубијана;
рад вас радост је далека,
а  као сенка нека
пратим вас, не срца мека,
већ одана, свакога дана.

Срцем сам вама припала цела
и без злих дела
мада горка је та сласт,
ал` за мене је част
та љубав у срцу здана;
ал` мислићу с пуно плама
о свим вашим врлинама,
знам да припада вама
дама од рода знана.

Вас тек слушам, откад сам вас срела,
и погнута чела,
мили, подносим вашу власт;
зар мој ће јад раст
без вести од ваших страна:
иако вас чекам сама,
мили! врните се намах,
да та радост што се слама
бес не постане и рана!

Песмом рекла бих вам кад бих смела
рукавица да је бела
ваша још код мене, ах!
Ал` нагнао ме страх
да вам вратим је, да дана
буде тој што држи вас,
мили, стог је у тај час
послах, јер ми неки глас
каже - да сам без драгана!

Знам, на своју штету раде одвећ
витезови молећ
даме више но њих оне
што им нису склоне
те су попут сиротана;
а кад дама би да воли
некад, тад треба да моли
витеза, што од свих бољи
мора бити, и без мана.

Дамо Најбоља, ја волет
увек оног ћу опет
што, врлинама свим прожет,
срца одвећ је лагана!

Лепо Име, као врпца
чиста, моја љубав зрца
око мога верног срца
у коме сам постојана.

ДАЛЕКО ОД ДАМЕ - Гилем од Кабестана

Већ стиже доба дугих дана
и бехар цвета преко грана
а птице поју с пуно склада
у грмљу где их зимска слана
држаше дуго али сада
у цвећу и сред лишћа млада
свако по својој жељи пева.

И ја сам срећан овог днева
јер срце нову радост снева
у срцу расте жеља блага
али због туђег зла и гнева
далеко сам од њеног прага
те неста радост та без трага
а Амор не да да се надам.

Јер откад воће узбра Адам
и баци нас у немир хладан
не беше лепши створ у Христа
јер она има стас прикладан
леп и чист попут аметиста
ал` моја жеља још је иста
прем` она за ме слабо брине.

Ал` неће створит све даљине
да у мени та љубав мине
нит ће у срцу мом да стане
јер често она тако сине
да се расцвета на све стране;
више нег цвећем нежне гране
ја љубављу сам свијен свуда.

Та силна љубав чини чуда
ал` мене плаши судба худа
да презреће ме моја мила;
тако је ватра моја луда
да залуд је сва вода Нила
к`о танка нит што не би била
довољна кулу да одржи.

Теј је вај! трпим све до сржи
страст и јад којим Амор пржи
преблаге жеље мноштво стега
док бледило ми лице крши;
ја остарићу наком свега
и бићу бео попут снега
ал` се на даме жалит нећу.

Јер даме моћ нам дају већу
и одважнима венце сплећу:
тај што је мио попут цвета
ако му дама не да срећу
заслужиће тек презир света;
склањам се кад ме јунак срета
ал` злице терам из свог стана.

Жонглеру поред топлог лета
вест ову носи пун полета
да мог Рејмона и јарана:
да драга ми је моја сета
и мала радост да је мана
која ми служи као храна.

ПРВИ СУСРЕТ С ДАМОМ - Гилем од Кабестана

Кад се Госпо указасте мени
кад да гледам вас бејасте рада
срце моје све мисли измени
и покорност своју дах вам тада;
ви сте Госпо срцу жељу дали
чистим оком смешком на уснама;
заборавих све и себе сама.

Јер лепота јер говор отмени
благост ваша и љубавна нада
мој су разум отели тад мени
и ви Госпо њим владате сада;
ал` вас само верно срце хвали
дивећи се вашим врлинама
недостижна ја припадам вама.

Ја сам Госпо ваш роб привржени
и тек једна љубав мноме влада
а кад нежно дворим другој жени
мислим да се спасим црног јада;
ал` тек од вас стижу среће вали
сваку другу љубав крије тама;
ваш сам, срцу најдража сте дама.

Ал` памтите молим то што мени
на растанку обећасте тада
те сад радост моје срце пени
јер чекање њему Госпа зада;
ја сам срећан и кад расту жали
и још бићу ако годи вама
добра Госпо пун наде  и плама.

Не плаши ме мој бол безимени
јер верујем да нека награда
најзад Госпо припашће и мени;
чак су патње за мене наслада
јер љубавник мора да се кали
и да прашта многим неправдама
да кроз муку припадне му Дама.

Ах! кад бисте Госпо бар казали
част велику чинећи ми сама
да пријатељ искрени сам вама!

ЉУБАВНИ НЕСКЛАД - Гиро од Калансона

Та мила
вила
ми је зла
тек била;
крила
све до тла
ми свила
чила;
стог нек зна
сила
немила,
нећу да

тик уз лик тај
на ком свежи лахор
увећа сјај
убије ме Амор
ал` ни сам Рај
не мами мој напор
јер пре за крај
у ваш бих мек затвор!

Зборим само
луде ствари
ал` ми знамо
моје жуде
дух би тамо
да ваш буде
стог блага дамо
реците шта зло сам рек`о

јер патим
од вас далеко
и вапим
да срце меко
и са њим
уздање неко

дате ми сад
јер откад склад
драг и благ у ме се стек`о
служих вас рад
уз поштен рад
никад криво ил` попреко;
стог због вас млад
осетих јад
кад ме Амор Бог опек`о
ал` ја и тад
служих вас рад
свих ваших жеља к`о еко.

Пажена
и праћена
ви бесте у сваки час
блажена
и слављена
не би лепше од вас;
ја сена
тек згажена
бићу не дате л` спас
бачена
и тлачена
и све хвалећ ваш крас.

Био би грех
да сада мрем
сакријте смех
у том злу свем
и знајте ех
како се прем
Дамо јер грех
вама под трем
где
скристе ме
те више не могу ван;
гле
срце! пре
лепо здан би нам стан;
зле
мисли те
вера свладаће знам;
све
ружне сне
расуће нови дан

чинећ све што
вас свежи
ал` све је зло
у тој мрежи;
а жеља сто
ту бежи
за вас је то
дар најтежи.

И због тог хтео бих бар
делит мудро
срца жар;
пре бих умро
- јасна ствар -
за вас, нег друге снио чар.
Нек Алфонс Кастиље цар
прими тај с вама Дамо дар!

РАЗГОВОР СА БОГОМ - Монах од Монтодона

Једног дана бех у рају
у ведром и срећном тону
тако да то јако трону
Бога чију моћ познају
земља море брег и поље;
тад Он рече: "Монаше на крају
како је у Монтодону
у ком имаш друштво боље?"

"Господе монашка риза
би за годину ил` двије
да ме од барона скрије;
стог што волех вас изблиза
љубав замени им злоба.
Госпар Рандос из Париза
никад груб ми био није
због ког ми плачемо оба."

"Монаше ту доброг има
што у клостеру се нађе
и што волиш рат и свађе
и битке са суседима
ако ти ко у том смета;
ал` волим и смеха, рима
све што воли свет најрађе
а Монтодон од тог цвета."

"Господе греха се плашим
кобле пишући и песме
јер човек изгубит не сме
љубав пред погледом вашим
к`о ти што се свуд сакрију.
Више волим избећ баш им
и служит мисе пресне
нег путоват у Шпанију."

"Монаше то није добро
што тад ти не оде треном
с краљем чији је Олерон
јер беше ти искрен побр`о
да се нађе где оде он;
извук`о би те из блата!

"Господе, вид`о бих га рад
нег спречисте ме у том ви
јер дуго у затвору би;
ал` дасте да заплове тад
сараценске лађе витке
да око Акре створе јад,
а свуда беху Турци зли;
луд ко због вас гре у битке!"

ТЕНЦОНА - Пер из Оверње

с Бернаром од Вентаура о одустајању од поезије

ПЕР

Пријатељу Вентадуре
зашто сте са песмом стали
кад пева и славуј мали
дању и кроз ноћне уре;
чујте ведар вас он зове
сву ноћ поје испод цвета,
боље но ви љубав сплета.

ВЕНТАДУР

Пер! сан и мир нек пожуре
радије нег песме вали
славујеве - ма шта дели
нећу у те луде буре;
Бог зна: скрших те окове
вас и све из вашег света
свуд слета та лудост клета.

ПЕР

Бернар! зло је учтив и прав
свако љубав што напада
јер ако и бол нам зада
она често мења став
после зла да сласти нове:
добро најзад јад запрета
радот дође где би сета.

ВЕНТАДУР

Пер! да свет се по мом ту сав
две године ил` три влада
чује шта би било тада:
даме молиле би љубав
трпеле би патње ове
били бисмо од тог света
поштовани - за сва лета!

ПЕР

Бернар! није примерено да
даме моле, треба пре њих
молити и њима плест` стих
јер луђи су од - тврдим ја -
тих што зеца волом лове
сви чије су оне мета
којим њихова моћ смета.

ВЕНТАДУР

Пер! срце моје тугу зна
јер се једне лажи сетих
што ме уби, пун сам сетних
мисли, не знам што би зла:
дуге патих ја годове
да жуд дуже води ме та
још би већа била штета.

ПЕР

Бернар! лудост се то зове
кад љубав неком смета
што је вредност и част света.

ВЕНТАДУР

Пер! ко воли луд је човек
јер пред варљивке до пета
паде радост и част света.

среда, 13. јануар 2016.

ЉУБАВНА ПЕСМА - Рајмон од Миравала

Сада кад је љута зима
кад дрхти и мре сав свет
више повода још има
него када лист и цвет
све украсе, за пој и склад
у томе што је јак и рад
и који срцем није тром
упркос свем на свету том.

Амор многим законима
и делима квари ред,
прво даје па отима
час је иза час је пред
час жар носи а час хлад
а свак ко свој загуби над
жалошћу испуни свој дом
и уздише у срцу свом.

Још не бех у овим  злима,
ал` Амор откри тај лик свет
и већ страх ме обузима
да мораћу због ње мрет.
А ипак оставих је сад
њој своје срце у њен сад
одакле мени стиже лом
те жудим за смрћу злом.

С великим је, да, дражима
та лепа чији ја сам кмет
и тако ме свег сажима
да другу служит нећу хтет,
јер ме поглед благ и млад
њој привуче и никад
нећу бити гладан, брижан, хром,
одговори ли срцу мом.

Мада каткад зло ме прима
добри над јача мој лет,
и још горим тре стварима
уз њу желим остат опет
јер сада се мора знат
да л` ће бити лет ил` пад,
нећу побећи пред њом
не знајућ куд у злу том.

Да у Ломберс краљ с људима
дође, то биће среће сплет
јер он носи у грудима
вредност већу нег сав свет
још ће га разгалит тад
лепа госпа Азалијад
која ведра с косом плавом
све радошћу пуни правом.

Дамо, дајте да за ваш рад
сваки, ма било где и кад,
вама Миравал буде склон,
али не сме рећ` вам он.

Да Одијар сметне јад
ја доказ му желим дат
јер сви знају да је Рамон
највећи на свету барон.

И ЈА КАО СВЕЋА... - Пер Рајмон од Тулузе

И ја као свећа
што уништава се сама
да другима дадне плама
певам и патим о срећи
бринућ се других људи
и мада се к`о створ луди
понашам не губим сталност,
дајућ свим другима радост
а зла себи и бол худи;
нећу нико да се куди
не дирне л` га моја жалост.

Пошто знана ми је ставрност
да тамо где Амор суди
тек лудости не науди
волим и тежим волећи
њој лепшој но свака друга
те ако ме снађе туга
нећу престат да је волим
јер што ја је више молим
смрт ми се све више руга
од Амора к`о од друга
тражим свему да одолим.

И док дворим пред охолим
срцем - то је борба дуга -
бићу њен вазал и слуга
са злима се свим носећи
а ако ме таквог жели
ево јој мој живот цели
чист одан без подмуклости
и ако ме двор угости
њен уз какав мој скок смели
тај наук свет нема вели
бољи моје од лудости.

На дан кад ми у љупкости
јавивши се дар удели
уз љубавни знак весели
хте плам згасит ми к`о свећи
тако у дно срца ту га
смести да жуд буде дуга
да вечито од ње горим
и ја луд и у најгорим
лудостима без оструга
мишљах да ће та ме куга
заобић у злима мојим!

Када могнем да освојим
ту моћ - да ми сине дуга
рад бих до суседног луга
ал` цвет тражећи што већи
видим да свет мало нуди
нема дама такве ћуди
ма каква им била важност
стога дајем њој оданост
сав побеђен у заблуди
док нит хвали ме нит куди
схватам њену постојаност.

Песмо луци где је радост
где се свако часно труди
краљу што зна и штит нуди
иди у Арагон рећи
да распршила се тама
и да чиста љубав нама
уз весла и једра бела
напокон је долетела
ал` ми не треба галама
нит да зна се која дама
то је - или светла стела.

Ал` волим вас ја ни цела
коштица кад нисам с вама
стог буд`те ми у злу намах
кормило и једра бела.

ЉУБАВНА РАДОСТ - Пер Видал

Волим време пуно свежег хлада
волим благост долазећег лета
волим цвеће сред зеленог сплета
волим птицу која песму склада
волим места куд разум узлети
ал` још су ми дражи ти сусрети
јер ускоро стиже сласт весела
што је владар мог ума и тела.

Љубав да ми радост и нада
љубав нежно поред мене лета
љубав мене издваја из света
рад љубави занесен сам сада
рад љубави пребивам у сети
љубав ће ми све моћи узети
част и младост буди љубав врела
ја љубављу равнам своја дела.

Сласт је Госпо за ме ваша влада
и сласт су ми сва сећања света
сласт је за ме љупкост вашег крета
у сласт ми је ваш говор пун слада
сласт је за ме гледат ваш лик свети
и сласт ми је ради вас умрети
сласт је што сте на ме мислит хтела
и сласт ми је ова љубав цела.

Бог вас чува Госпо јер сте млада
ал` нек сломи завидљивца клета
Бог ме чува јер сам вам до пета
ал` нек зато подли злобник страда;
Бог ће часне и добре век хтети
ал` нек стрепи неискреник клети
јер Бог штити верност срца врела
ал` не душу што се лажно клела.

Госпо желим да вас видим када
Госпо жудња та у срцу цвета
Госпо ја сам ваш сужања пун сета
Госпо ви сте највећа награда;
Добра Госпо ваш роб сам заклети
Госпо само ви сте у памети
Госпо молим слијте сен с мог чела
Госпо кад би милост ми донела!

Радост верна љубавна и рада
радост која свему да полета
радост што је од неба отета
ваша радост што животом влада.
Од вас радост неизмерна лети
и она ће радост ми донети
јер у духу буди среће врела
радост што је од вас долетела!