ПЕСМА - Грофица од Дија

Певам о том о чем не би хтела,
јер због ње ја сам невесела;
њега волим, припадам му цела:
ал` ни Љубазност ни Добра Дела,
ни драж моју, ни дух мој, он неће;
к`о да ружноог лика сам и тела,
изнад мене, леђа ми окреће.

Једно ме теши, јер моје све су,
мили, мисли далеке злом бесу;
љубим вас више но Сеген Валесу,
и волим кад ме снови занесу,
јер части нема од ваше веће;
ал` преда мном спуштате завесу
гледајућ пажљиво неке треће.

Мене чуди што сте срца хола,
мили, и то је разлог мог бола;
моја је љубав од свију боља,
ма шта да збори свет изокола.
И сетите се на прамалеће
љубави наше! Није ми воља,
Бог зна, да дође крај те среће.

Силна храброст, што вам срце кити,
брине ме, и ваш лик племенити;
јер не знам даму што нежне нити
не плете ваша желећи бити;
ал` ви, мили, знате које цвеће
верно штити свој мирис властити;
и памтите нашу ноћ уз свеће.

Ја знам своје порекло и вредност,
и лепоту, и свог срца верност;
стог вам шаљем, тамо, као леп мост,
ову песму, и још имам смелост
да вас питам, мили, зашто слеће
од вас према мени сва та јеткост;
је л` то холост ил` нешто претеће?

Кажи ми, гласниче, да за леп мост
охолост није чврст темељ среће.