КАД ПАДА СНЕГ... - Рајмон Јордан

Кад пада снег и поиње гране
Морам пет боље нег кад цвет гране
јер тако ме срећи љубав ова
што гна жалост и ведро ме гане
док на радост подстиче ме нада.

А умало да ми песма стане
због издајнице непостојане
што се свима указа сурова;
и к`о да нема греха ни мане
мисли да ме неће бит од сада.

Стог пуштам је да мирно нестане
нек јој њене заклетве не бране
јер срцу је вреднија та нова
а Амор ће залечит све ране
хтедне л` она да нада мном влада.

Ал` Лепој нису жеље ми знане
још ми стоје на уснама збране
тек нек зна да смрт је конац снова
не падне ли на ме попут мане
нек бар том што кажем буде рада.

Мисли на њу од туге ме бране
јер јој срце добра дела хране
и стог слутим да је чистог кова;
а сиромах служећ без обмане
сме утеху тражит после јада.


Њој ћу служит све ноћи и дане
и верније чуват своје лане
нег Јелена брата Хекторова
и хтедне ли њу ћу на све стране
волет више нег Хера Леандра.

Гари*, служит срцем чистог кова
ту ћу даму не стрепећ од ране
и чекаћу њен дар после јада.

*Гари, име Јордановог жонглера