КАО ЛАБУД... - Перол

Као лабуд чиним ја
што мрет желећ, поје,
јер знам да мање му зла
и груба смрт то је.
Амор држи ме до сада
и поднесох много јада,
али због зла, муке, што ли,
схватам, сам сам у тој боли.

И шта ако умрем, шта,
због љубави своје?
Тамо сва ми жеља ста
где уздаси се роје:
зато још ме вида нада
мада бол ме свега свлада.
Мисли ми и све сне сколи
та коју тек срце воли.

Да л` свет такву даму зна,
Боже, с њом сам двоје?
Никад своју жуд до дна
не изрећ, и неспокоје!
Прима ме и тад је рада
ал` не завет да ми зада
јер кад је за милост моли
срце, она тад одоли.

Молитва од жеља сва -
ње даме се боје!
Молити без речи, да,
ал` како? И које
алузије све плест` тада?
Ал` дође до правог склада
срце благост кад испољи
угодивши туђој вољи.

Част и верност срце збра
да уз љубав стоје:
ал` од оних има стра`
што богатство роје
чему многи жуде, мада
због богатих свет и страда.
Ал` дама по својој вољи
бира, зна где свет је бољи.

Песмице, хајд` тамо сад
не скриј жеље моје
већ њој реци сав мој јад
и још добро које.
Реци јој да њој ја дах
срце и да доста јадах.
Њен сам увек бићу њен:
могу да за ту веру мрем.

Добра дамо, ма где сада,
буди весела и млада;
молећи милост бићу нем
ал` зато је замишљат смем.