БАСНА - Пер Карденал

На неки не знам који град
паде киша од које тад
њом сви дотакнути људи
одмах постали су луди.
Сви полудеше сем један
што се затече безбедан
јер је спавао у кући
својој кад се киша сручи.
Тај се диже што је спав`о
и, кад киша стаде, право
крену ван и виде чудо,
јер свет владао се лудо:
један обучен, други го,
неки у зрак нос уздиг`о,
неки носи кам, штап други,
скачућ у вис или у даљ,
један мислећ да је краљ
подбочио руке о бок,
један скакаше к`о поскок;
сви ил` прете ил псују,
или плачу ил` лудују;
један бечи пред свима се,
други прави и гримасе.
А тај разуман што оста
свему чудио се доста,
и виде да сви су бесни,
те, схвативши како не сни,
ниједног не нађе здрава,
што истина беше права.
Силно зачуди се свему,
ал` још више они њему
спазив га кад мину туд;
закључише да је луд
јер не чини као они,
што вероват беху склони
да су паметни и здрави,
тек он лудим им се прави.
Туку га по лицу, шији;
ударци су све оштрији;
гурају га, ногом туку,
и, да поднесеш му муку,
шибају га, вуку усто,
а он падне чим би уст`о.
Устајућ и падајући
он побеже својој кући,
блатом упрљан и крвава
ал` срећан што није мртав.

Ова басна, ова прича
к`о свет је и људска бића.
Овај је живот као град
пун луда што чине јад.
Највећа је мудрост стога
служити и волет Бога
и следит му заповести:
али такви нису чести.
Киша што пада је порок:
од ње теку, као поток,
Охолост велика и Зло
што је људе све изгризло.
А ако једног спаси Бог
сви сматрају лудим тог,
свако од себе га гони
јер не мисли као они;
презрели су Бога мудрост,
а пријатељ Бога лудост
види њихову све више,
јер пут к Богу изгубише.
А они мисле да је луд
и не схвата света ћуд.