четвртак, 14. септембар 2017.

О СМРТИ - Халил Џубран

ОНДА Алмитра проговори, рекавши, Сад бисмо хтели да питамо за Смрт.
А он рече:
Хтели бисте да знате тајну смрти.
Али како ћете је открити ако је сами не потражите у своме срцу?
Ноћобдија сова, чије су очи слепе за дан, не може тајну светлости да открије.
Ако бисте одиста хтели да сагледате дух смрти, широко отворите срце за тело живота.
Јер живот и смрт су једно, као што су једно река и море.
У дубинама ваших нада и жеља лежи ваше тихо спознање оностраног;
И као семење што сања испод снега, срце вам о пролећу сања.
Имајте поверења у своје снове, јер  у њима су сакривене двери вечности.
Ваш страх од смрти и није ништа друго до дрхтање пастира пред краљем чија му рука лежи на рамену да би га почаствовала.
Не радује ли се тај пастир, упркос своме дрхтању, што ће да носи ту краљевску ознаку?
Но није ли, ипак, још више заокупљен тим својим дрхтајима?
Јер шта то значи умрети, до ли изаћи наг на ветар и окопнети на сунцу?
И шта то значи престати да се дише, да ли ослободити дах од његових неспокојних осека, да би се издигао и разастро се, и потражио, несметан, Бога?
Тек кад се напијете воде са реке ћутње, одиста ћете певати.
А када доспете до врха планине, почећете да силазите.
И када земља затражи удове ваше, тек тада ћете одиста заиграти.

О ВРЕМЕНУ - Халил Џубран

ТАД звездозналац рече, А шта нам, Учитељу, кажеш за Време?
Он одговори:
Ви бисте да меримо време, немерљиво и безмерно.
Ви бисте да прилагођавате своје поступке, па и да усмеравате токове свога духа, у скалду с часовима и годишњим добима.
Од времена бисте да начините поток на чијој бисте обали седели и гледали га где тече.
Али оно безвремено у вама свесно је безвремености живота,
И зна да је јучерашњица само оводневно сећање, а да је сутрашњица само данашњи сан.
А оно што у вама пева и снатри, још борави у окружју оног првог тренутка који је развејао звезде по васиони.
Ко од вас не осећа безграничност сопствене моћи да воли?
Па ипак, ко не осећа да је сама та љубав, иако безгранична, као под опсадом у самом средишту његовог бића, и као да не ходи од једне љубавне примисли до друге, нити од једних љубавних чини до других?
И није ли љубав иста као и време, неподељива и беспросторна.
Но ако у својој мисли морате размерити време на годишња доба, нек свако доба оркужи сва она друга,
И нека данашњица обгрли јучерашњицу сећањем, а сутрашњицу чежњом.

О ГОВОРЕЊУ - Халил Џубран

ТАД неки учевњак рече, Пробеседи нам о Говорењу.
А он овако одговори:
Проговарате онда кад нисте више у миру са сопственим мислима;
А када више не можете да обитавате у самоћи свога срца, станиште налазите на сопственим уснама, јер звук је разбибрига и разонода.
А у много је чему од тога што кажете мисао допола убијена.
Јер мисао је птица висина и ширина, која у кавезу речи може да развије крила, но не и да полети.
Има и таквих међ вама што траже разговорљиве из страха од самоће.
Тишина самотиње износи им пред очи њихова обнажена бића, од којих би да беже.
Има и оних што говоре, те и без свога знања или пак из нехаја открију неку истину коју ни сами не схвате.
А има и оних што носе истину сами у себи, али је не исказују речима.
У њиховим грудима дух обитава у таласавој тишини.
Када се сусретнете са својим пријатељем на друму или на тргу, нека сам дух у вама покреће ваше усне и усмерава вам језик.
Нека се глас што је унутар вашег гласа обрати уву пријатељевог ува;
Јер задржаће душа истину вашег срца као што се памти укус неког вина
И кад му боја буде заборављена а врча више нема.

О ПРИЈАТЕЉСТВУ - Халил Џубран

ТАД рече неки младић, Реци нам шта о Пријатељству.
А он овим речима одговори:
Ваш је пријатељ одговор на потребе ваше.
Он је њива коју засејавате с љубављу, и коју жањете са захвалом.
Он је ваше кућиште и огњиште ваше.
Јер ви му долазите гладни, а и да потражите од њега успокојење.
Када вам пријатељ каже отворено шта мисли, не бојте се његовог "не" у своме духу, и не зазирите од његовог "да".
А када ћути, нек ваше срце не престане да ослушкује његово,
Јер и без речи, међ пријатељима, све мисли, све жеље, сва ишчекивања, рађају се и даље, с радошћу која не тражи повлађивање.
Када се растајете од неког пријатеља, не тугујте због тога;
Јер оно што у њему понајвише волите, може за његовог одсуства да буде још јасније, као што путник планину с подножја јасније види.
И нек у пријатељству не буде другог циља сем продубљивања духа.
Јер љубав што тражи ишта сем разјашњења сопствене тајне, и није љубав него бачена мрежа: хвата се само оно што је и некорисно.
И нека оно што је у вама понајбоље - буде за пријатеља вашег;
Ако зна докле улеже ваша осека, нек зна и докле досеже ваша плима.
Јер шта је за вас пријатељ кога тражите само да убијете време?
Тражите га само да бисте то време одиста проживели.
Јер, његово је да вам испуни жеље и потребе, а не вашу празнину.
И нек у драгости пријатељства буде и смеха, и заједничких радости.
Јер у роси ситница срце налази своја јутра, и бива окрепљено.

О УЧЕЊУ - Халил Џубран

ТАД рече неки учитељ, О Учењу нам шта кажи.
А он им рече:
Нико вам не може открити ништа сем онога што већ лежи, као у полусну, у праскозорју вашег знања.
Учитељ који ходи  у сенци храма, међ следбеницима својим, не дели своју мудрост већ више своју веру и своју благонаклоност.
Ако је збиља мудар, не позива вас да уђете у кућу његовог знања, него вас радије води до прага вашег сопственог ума.
Звездозналац вам може говорити о своме поимању простора, али не може да вам уступи то своје поимање.
Свирач вам може свирати у дамарима којих у читавом простору има, али вам не може дати уво што хвата те дамаре, ни глас у коме налазе своје одјеке.
А онај ко је упућен у науку бројева може вам говорити о подручјима тежине и подручјима размера, али вас тамо не може и да одведе.
Јер вид једног човека не може своја крила другоме да позајми.
И као што свако од вас стоји сам у Божјем свезнању, тако и свако од вас мора да буде сам у свом спознању Бога и у спознању Земље.

О САМОСПОЗНАЊУ - Халил Џубран

ТАД неки човек рече, "Говори нам о Самоспознању".
А он одговори овако:
Ваша су срца у тишини спознала тајне дана и ноћи.
Али ваше уши чезну за звуком онога што ваше срце зна.
Хтели бисте да знате на речима оно што сте одувек знали у мислима.
Хтели бисте да сопственим прстима такнете голу пут својих снова.
А то тако и треба.
Скривено врело ваше душе мора се пробити напоље и жуборећи похитати ка мору;
А све ће благо из ваших бесконачних дубина бити вашим очима разоткривено.
Али нека се не мери вагом то ваше незнано благо;
И не истражујте дубине свога знања чакљом или виском.
Јер сопствено је биће бескрајно и немерљиво.
Не реците, "Открио сам истину", него радије, "Открио сам некакву истину".
Не реците, "Открио сам стазу душе", него радије,
"Сусрео сам душу што је ишла мојом стазом".
Јер душа залази на све стазе.
Душа не иде неким правцем, нити пак расте као трска.
Душа се расцветава, као лотос с безбројним латицама.

О БОЛУ - Халил Џубран

ТАД проговори нека жена, рекавши, Говори нам о Болу.
А он изрече:
Ваш бол је ломљење шкољке која вам спутава разумевање.
Као што се коштица плода мора распући да би се њено срце изложило сунцу, тако морате и ви спознати бол.
А ако узмогнете да се у срцу непрестано дивите свакодневним чудесима у своме животу, ваш бол вам се неће учинити мање чудесним од радости ваше;
Прихватили бисте годишња доба својега срца као што сте одувек прихватали годишња доба која проходе њивама вашим,
Те бисте спокојно посматрали и њиве свога чемера.
Много од свог бола сами сте изабрали.
То је гроки напитак којим вам видар у вама лечи оболело биће.
Зато имајте поверења у тог видара, те пијте његов лек и тихо и спокојно:
Јер ту његову руку, мада тешку и твру, води милосна рука Невидљивога,
А врч који вам пружа, макар вам пекао усне, уобличен је глином коју је Грнчар омекшао својим сопственим светим сузама. 

О КУПОВАЊУ И ПРОДАВАЊУ - Халил Џубран

НЕКИ трговац рече, Говори нам о Куповању и Продавању.
А он овако одговори:
Земља вам препушта своје плодове, па нећете трпети оскудицу ако само знате како да их узмете у наручје.
Размењујући те земаљске дарове, доћи ћете до обиља, и бићете задовољни.
Па ипак, ако размене не обављате с љубављу и благонаклоном праведношћу, оне ће неке одвести само похлепи, а неке глади.
Када се ви, мукотрпници мора и њива и винограда, на трговиштима сусретнете са ткачима и грнчарима и прикупљачима зачина,
призовите онда врховног духа земље да дође међ вас и да посвети теразије и размернике што пореде вредности с вредностима.
И не дајте голорукима да учествују у вашим погодбама, јер би такви усхтели да трампе своје речи за дела ваших руку.
Таквима ваља рећи:
"Пођите с нама на њиве, или идите нашој браћи што су на мору, те тамо баците своје мреже;
јер ће земља и море бити издашни према вама као што су и према нама".
А ако дођу певачи и играчи и они што свирају на лаути, купујте и оно што такви нуде,
јер и они су скупљачи плодова и тамјана, а оно што доносе, мада обликовано сновима, одећа је и храна за вашу душу.
А пре но што одете с трговишта, постарајте се да нико не оде својим путем празних руку.
Јер врховни дух земље неће спавати мирно на ветру док потребе и најнишчијега међ вама не буду задовољене.

О ОДЕЋИ - Халил Џубран

А онда рече неки ткач: Говори нам о Одећи.
Његов одговор би:
Ваша одећа скрива много од ваше лепоте, али не скрива оно што није лепо.
И мада у одећи тражите слободу за своје тело, пре ћете у њој наћи тек амове и ланце.
Камо среће да се можете суочити са сунцем уз више своје коже и мање својих хаља,
Јер је животни дах у сунчевој светлости, а рука је живота у ветру.
Неки од вас говоре, "То је северац саткао одећу коју носимо".
Али стид му је био разбој, а за влакно је узео омекшане тетиве.
А кад је обавио посао, насмејао се у шуми.
Не заборавите, скромност је штит од очију оних што нису чисти.
А када нечистих више не буде, шта ће бити та скромност до негве и нечист за дух?
А не заборавите ни то да земља ужива у вашим босим ногама, и да ветрови журе да се поиграју с вашом косом.

О РАДОСТИ И ТУЗИ - Халил Џубран

ОНДА му нека жена рече, Говори нам о Радости и Тузи.
А његово одговор беше:
Ваша је радост ваш раскринкани бол.
И оно исто врело из кога врца ваш смех, често је било препуно ваших суза.
А како би и могло другачије да буде?
Што се дубље тај бол усеца у ваше биће, то више радости може у вама да буде.
Није ли врч у коме вам је вино - управо онај врч који се био пекао у грнчаревој пећи?
И није ли лаута што вам разгаљује дух - од истог оног дрвета што је дубљено ножем?
Кад сте радосни, завирите дубоко у своје срце, па ћете видети да тек оно што вам је наносило бол може у вама радошћу да се огласи.
Када сте тужни, завирите опет у своје срце, па ћете видети да у ствари плачете за оним што вам је било радост.
Говоре неки од вас, "Радост је боља од туге", а неки кажу "Не, не, туга је боља".
Али ја вам говорим - њих две су нераздвојне.
Заједно оне стижу, те кад вам за трпезу седне једна од њих, знајте да она друга у вашој ложници спава.
Лелујате се, збиља, као теразије, између туге и радости.
Само када сте празни, мирујете у равнотежи.
Када вас ризничар узме да измери своје злато и сребро, мора и ваша радост или туга да се издигне или да падне.


ПУСТИО САМ ЉУБАВ ДА УЂЕ - Ник Кејв

Очај и Превара, ти ружни близанци Љубави
Покуцали су на моја врата, пустио сам их да уђу
Драга, ти си казна за све моје пређашње грехове

Пустио сам љубав да уђе

Врата су тек одшкринута, али љубав је била оштроумна и
храбра
Живот ми је пролетео пред очима, био је то стравичан призор
Доживотна робија, уклањање свечарских папирића са пода
бетонске рупе

Пустио сам љубав да уђе

Везали су ме, ућуткивали и мучили
Проша сам кастрацију и лоботомију
Али ниједан мучитељ није био лукаво прерушен

Пустио сам љубав да уђе

О Господе, шта см ти скривио
Не остављај ме овде самога
Где су моји пријатељи?
Где су нестали?

Зато, ако седиш потпуно сам и чујеш куцање на вратима
И учини ти се да све то много обећава, сети се мојих речи,
другар
Јер горе је бити љубавник Љубави, него љубавник који презире 
Љубав

Пустио сам љубав да уђе

НИЧИЈА ДРАГА - Ник Кејв

Проучавао сам свете књиге
Покушао да одгонетнем тајну Исуса Христа, спаситеља
Читао многе песнике и критичаре
Проучавао књиге о људском понашању
Пропутовао сам читав свет
Тражећи одговор који ми је стално измицао
Не знам зашто, и не знам како
Али она више није ничија драга

Волео сам је и ваљда је још увек волим
Њено лице видим кад ме обузме оно чудно расположење
Тече ми кроз вене и дише ми под кожом
Видим њен поглед дивље звери, њену тамну косу
Њене усне с укусом зиме, хладне као камен
Да, био сам њен човек
Али постоје ствари које чак ни љубав не прашта
Држао сам је за руку, али њене руке нема сада
Не знам како и не знам зашто
Али она више није ничија драга

Ево њене хаљине коју сам највише волео
С плавим љубичицама извезеним на грудима
А ево и мојих писама
Која је дугачким прстима на комадиће исцепала
Био сам њен човек окрутног срца
И мада сам покушао да истерам њеног духа
Осећам како ми тече кроз тело, чак и сада
Не знам зашто, и не знам како
Али она више није ничија драга

ЛУСИ - Ник Кејв

Синоћ сам лежао дрхтећи
Месец је висио ниско
Био је то крај љубави
Несреће и бола

А онда, изненада, изнад мене
Појавило се њено лице, у светлости
Привиђење лепоте
Под покровом белим

Звоно на кули звони
А ноћ је украла прошлост
О Луси, чујеш ли ме
У свом далеком почивалишту

Волећу је увек
Волећу је за сва времена
Волећу је док звезде
Не падну са неба

Звоно на кули звони
А ја дрхтим на поду
О Луси, чујеш ли ме
Док те зовем и зовем

Звоно на кули звони
А месец се попео високо
О Луси, чујеш ли ме
Док плачем и плачем и плачем


ПЕСМА О БРОДУ - Ник Кејв

Доплови својим бродовим до мене
И поруши мостове за собом
Ми стварамо једну малу историју, малена
Свакип пут кад дођеш

Дођи пусти своје псе на мене
И нека ти коса пада низ леђа
Помало си тајанствена
Сваки пут кад дођеш

Разговарамо по читаву ноћ
Разјашњавамо своја морална убеђења
Али када допужем у твоје наручје
Све се руши

Доплови својим бродовима до мене
И поруши мостове за собом
Ми стварамо једну малу историју, малена
Сваки пут кад дођеш

На лицу ти сена туге
Јер знаш да се ближи време
Када ти морам одузети крила
А ти, ти мораш покушати да летиш

Доплови својим бродовима до мене
И поруши мостове за собом
Ми стварамо једну малу историју, малена
Сваки пут кад дођеш

Дођи и пусти своје псе на мене
И нека ти коса пада низ леђа
Помало си тајанствена
Сваки пут кад наиђеш

ПЕСМА О ПЛАЧУ - Ник Кејв

Иди сине, иди до реке
И види жене што тамо плачу
Затим иди у планине
Где су мушкарци, и они плачу

Оче, зашто све те жене плачу?
Плачу за својим мушкарцима
А зашто онда сви ти мушкарци плачу?
Они им узвраћају плачем

Ово је песма о плачу
Песма у којој се плаче
Док сви мушкарци и жене спавају
Ово је песма о плачу
Али ја нећу плакати дуго

Оче, зашто сва та деца плачу?
Та деца само лију сузе, сине
Зар само лију сузе, оче?
Да, истински плач тек треба да дође

Ово је песма о плачу
Песма у којој се плаче
Док сва деца спавају
Ово је песма о плачу
Али ја нећу плакати дуго

О оче, зар и ти плачеш?
Као да сам ти лице влажно од суза додирнуо
О, извини, извини оче
Нисам знао да сам те толико повредио

Ово је песма о плачу
Песма у којој се плаче
Док тонем у сан
Ово је песма о плачу
Али ја нећу плакати дуго
Не, ја нећу плакати дуго


ДЕТЕ ТУГЕ - Ник Кејв

Дете туге седи поред реке
Дете туге не чује шум воде
Дете туге седи поред воде
Дете туге не чује шум воде
И баш кад ти се учини
Да си скупио довољно снаге да истрајеш
Слабашно и чудно, то дете туге
Стоји и чека да јој пружиш руке
Дете туге улази у воду
И ти је следиш
Дете туге гази све дубље
И позива те
И то баш онда кад мислиш
Да си све сузе исплакао
И јецај окончао
Дете туге не жали због оног што је прошло
Већ због прошлости која тек треба да дође
Дете туге седи поред воде
И ти је грлиш
Иако ти је мрско пријатељство с њом
Дете туге се тек у тузи предаје
И баш кад ти се учини
Да је сузама дошао крај
Дете туге руке подиже
И опет спушта је

ДОБРИ СИН - Ник Кејв

Још један човек је отишао
Још један човек је отишао
Још један човек је отишао

Добри син одлази у поље
Тежак је, руке му тежачке
Али чудни планови стежу му срце
Завера против брата и породице
Па ипак, он свог брата воли
И воли своју мајку
Али отац му је, каже, неправедан човек
Добри син
Добри син

Често је плакао, тај добри син
Седећи испод злоћудне звезде што га је чувала
А ноћна тама што га је обавијала
Говорила је о добру, говорила о злу
И звао је мајку
Дозивао оца
Али они су били глуви
У сени доконог  брата
Добри син
Добри син

И проклео је мајку
И проклео оца
И проклео властиту врлину као љагу
Добри син
Добри син
Још један човек је отишао
Још један човек је отишао
Још један човек

FOI NA CRUZ - Ник Кејв

Foi na cruz, foi na cruz
Que um dia
Мeus pacados castigados em Jesus
Foi na cruz
Que um dia
Foi na cruz

Љубав је дошла
Покуцала на наша врата, лагано
Али ти, ти и ја, љубави
Ми више не живимо тамо

Foi na cruz, foi na cruz
Que um dia
Мeus pacados castigados em Jesus
Foi na cruz
Que um dia
Foi na cruz

Мало сна, мало дремежа
Руке склопљене пред спавање
Мало љубави, мало мржње малена
Мало лукавштине и преваре

Foi na cruz, foi na cruz
Que um dia
Мeus pacados castigados em Jesus
Foi na cruz
Que um dia
Foi na cruz

Сањај, сањај све док више не будеш могла сањати
Сањај, јер сви наши велики планови, малена
Заувек ће тек снови остати

Foi na cruz, foi na cruz
Que um dia
Мeus pacados castigados em Jesus
Foi na cruz
Que um dia
Foi na cruz


ЏЕК ТРБОСЕК - Ник Кејв

Имам жену
Влада мојом кућом, све чврсто држи у руци
Имам жену
Влада мојом кућом, све чврсто држи у руци
И вришти: "Џек Трбосек си ти!"
Сваки пут кад покушам да је пољубим

Имам жену
Удара снажно, песницом од олова
Имам жену
Удара снажно, песницом од олова
У постељи нам прегршт касапских ножева
Будим се са секиром изнад јастука

Сигурно сте чули за шарку
Дугачка је, танка, отровна
Да, чули сте за шарке, те змије отровнице
Сикћу ми испод пода
Висе у клупку са таванице

Имам жену
Стално урла и нешто тражи
Имам жену
Стално нешто зановета
И вришти: "Џек Трбосек си ти!"
Сваки пут кад покушам да је пољубим 

ОБРИСИ ЗЕМЉЕ - Ник Кејв

Дуж нејасних обриса земље у даљини
Вукли су се прљави остаци зиме на измаку
А ја сам шетао са мојом Сели
Држећи је за руку

А ветар је опако штипао
Дечака без игде ичег, самог
Нож је у џепу скривао
И био је босоног

Дуж нејасних обриса земље у даљини
Клизнуо је одјек звона
Са торња цркве Свете Марије
Разлегао се све до Проклетих поља

И учинило ми се да је читав свет
Блажен и леп
Те величанствене ноћи
Сели је тихо дисала, склопивши очи

О, не плачи малена, молим те
На мом рамену сањај
Наслони главу на мене
Хајде, малена, спавај

Јабланови и брестови
Окретали су нам леђа
Прошли смо поред станице која је тутњала
И ишли даље, по шинама

Наишли смо на један путељак
Беше сав зарастао, ал` следили смо га
Месец на небу је блистао
Као круна збачена

Руке су ми гореле
У наборима њеног капута
Удисала је млечно-бели ваздух
Дубоко из грла

О не плачи малена, молим те
Не мом рамену сањај
Наслони главу на мене
Хајде, малена, спавај

Шапатом сам јој рекао
Никада те нећу повредити, спокојна буди
Под дланом сам осетио
Њене топле мале груди

Рекао  само јој да је месец
Нешто чаробно
Зими блиста као злато
А у пролеће некако сребрно

И ходали смо, и ходали
Преко те пешчаре бескрајне
Само ја и моја Сели
Следећи нејасне обрисе земље далеке

О не плачи малена, молим те
На мом рамену сањај
Наслони главу на мене
Хајде, малена, спавај

КАД САМ ПРВИ ПУТ ДОШАО У ГРАД - Ник Кејв

Кад сам први пут дошао у град
Људи су се око мене скупили
Частили ме пићем
Господе, како су брзо песму променили

Кад сам први пут дошао у град
У дугачку шетњу су ме повели
Дочекали ме као пријатеља
О, како су брзо песму променили

Прате ме сумња и мрачне гласине
Где год да кренем на пут ми стају
Као да крв на мојим рукама
Могу видети сви у овом крају

О благи Господе
Назад се не може
Али увек постоји још неко место
Кад кренеш мало даље цестом

Гледам кроз прозор како тамо, преко пруге
Пале ватре
И у одсјају пламена
Видим њихова лица, видим како ме мотре
Како бих волео да ме оставе на миру

Кад сам први пут дошао у град
Њихове услуге биле су бесплатне
А сад су чак и врата курви
Затворена за мене

Гледам свој лик у огледалу
И покушавам да одгонетнем
Зашто су људи у овом граду
Дигли руке од мене

О благи Господе
Назад се не може
Али увек постоји још неко место
Кад кренеш мало даље цестом

О Господе, ма где да кренем
Бојим се замке, бојим се ломаче
Јер нема кости коју нису ломили
У градовима у којима сам био раније

Али они који су се огрешили о мене
Збрисани су
А сваки нови дан потврђује да ја још живим
Проклет био дан кад сам се родио
И ноћ која ме истерала из мајчине утробе
И проклет био овај град
Јер ја сад одлазим
Али једног дана ћу се вратити
И људи у овом граду тада ће видети
Како се срећа може брзо окренути

О благи Господе
Стигао сам до краја пута
Али увек постоји још једно место
Негде на крају пута

(Инспирисано традиционалном песмом "Окрутна Кети")

КРИСТИНА НЕПРЕДВИДИВА - Ник Кејв

Кристина Непредвидива
Живела је пре много, много година
И са двадесет и две
Изненада од неке болести умрла
Ковчег са њеним телом
У неку малу цркву су однели
И тек што је свештеник почео са опелом
Кристина из ковчега искочи
Високо, до таванице се винула
И на једну греду као на престо засела
Викнула је: "Не могу поднети
Смрад греха људскога"
Кристина Непредвидива
Заиста се чудно понашала
Молила се балансирајући на гредама
Или пак сасвим склупчана
Бежала је у далеке градове
Пела се на куле, на дрвеће, на зидове
Само да од људске изопачености побегне
Чак је и у пећиницу хтела да се сакрије
О да, Кристина Непредвидива
Ужасно се понашала
Улицама је као подивљала трчала
А затим би у реку скакала
О да, Кристина Непредвидива
Ужасно се понашала
Све до последњег дана
Умрла је у седамдесет и четвртој
У самостану света Ана

ПРАВО ТЕБИ - Ник Кејв

Руше се куле од слоноваче
И ласте су наоштриле кљунове
Ово је доба велике пропасти
Ово је доба када трчим
Право теби
Јер ја сам заробљен
Право теби
Јер поново сам ухваћен

Све је блеђа светлост што допире с прозора
Свећа капље на полицу
И туга се већ тихо прикрада
И плакаћу, девојко
Али дојурићу
Право теби
Јер ја сам заробљен
Право теби
Јер поново сам ухваћен

Нестали су дани дуга
Нестале ноћи звезданог сјаја
И море ће прогутати планине
А небо заискрити муњама
Право теби
Доћи ћу право теби
Дотрчаћу у твоје нручје
Још једном

Небо нам је ускраатило своје краљевство
Свеци су пијани и завијају на месец
Бојна кола анђела се сударају
И трчаћу, малена
Дојурићу
Право теби
Јер ја сам заробљен
Право теби
Јер поново сам ухваћен

ГДЕ РАСТУ ДИВЉЕ РУЖЕ - Ник Кејв

Зову ме Дивља Ружа
А име ми је Елајза Деј
Не знам зашто ме зову тако
Кад име ми је Елајза Деј

Још од првог дана знао сам да је то она права
Док се смешила и пправо ме у очи гледала
Јер усне су јој боју ружа имале
Ружа што расту доле крај реке, дивље и крваве

Када је покуцао на моја врата и у собу ушао
У његовом чврстом загрљају моје дрхтање је престло
Био ми је први и руком је пажљивом
Сузе што су ми текле низ лице нежно брисао

Другог дана донео сам јој цвет
Никад нисам видео жену лепшу од ње
"Знаш ли где расту дивље руже?" питао сам је
"Тако љупке, црвене и слободне"

Другог дана донео ми је црвену ружу
Рекао је: "Хоћеш ли ми дати своје несреће и своје туге?"
Климнула сам главом лежећи у кревету
А он је питао: "Хоћеш ли поћи са мном да ти покажем руже?"

Трећег дана одвео ме је до реке
Показао ми је руже, пољубили смо се
И последње што сам чула је његово мрмљање
Кад је, с каменом у руци, стао иза мене, смешећи се

Последњег дана одвео сам је тамо где расту дивље руже
Лежала је на обали где се ветар као лопов прикрада
Љубећи је за растанак рекох: "Све што је лепо мора да умре"
Сагнух се и међу њеним зубима засадих ружу тада

среда, 13. септембар 2017.

НОВО ЈУТРО - Ник Кејв

Једног јутра кад сам се пробудио
Рано сунце је блистало
Небо је било краљевство
У крви
Месец и звезде
Војска што лежаше поражена
Попут воћа остављеног да увене
Бедна духовна храна

А копља јутарњег сунца
Охрабрена победом
Неземаљски су лебдела
На барјацима од ватре
Клечао сам у башти
Умивен свитањем
Кад неки глас одјекну јасно
Покрио сам очи

Хвала ти за ово јасно, ново јутро
Јер ноћ је изгледала тако врлетна
У тами и крви
Нестаће туга
Нестаће боли
И нестаће ови путеви сувише уски
Доћи ће нови дан
Овај дан
За нас

РОБ НЕДЕЉЕ - Ник Кејв

Недеља има роба
И Понедељак га има
Недеља има роба
И Понедељак га има
Наше патње су безбројне
А задовољства је тек неколико
Цео дан проводим у копању властитог гроба
А онда, по роба Недеље

Уторак спава у стаји
Среда је у ланцима
Уторак скупља мрвице испод стола
А Среда се не усуђује да се жали
Срце ми је отказало на трачницама одбеглог воза
И довољно је да шапатом изговориш његово име
И роб Недеље ће доћи

Руке у стаји спремне су да плате
Ако мислиш да си на губитку, човече, сети се само ко је газда
Питај крв једног од његових лоших дана
Јер он има снаге да служи али та служба обична је спрдња
Он захтева да ти се попиша на длан
Али ипак он узима новац
Било како било, господар је гад
Али не реци то робу Недеље

Четвртак је наљутио господара
У реду, Петак ће да плати
Четвртак је наљутио господара
О да, Петак ће да плати
Један дан на мукама и враћа се оседлавши Суботу
И довољно је да шапатом изговориш његово име
Али никад недељом
Никад недељом
О никад робу Недеље

ГРАД УТОЧИШТА - Ник Кејв

Боље бежи, боље да бежиш
Бежи у град Уточишта
Боље бежи, бежи, бежи
Боље да бежиш
Бежи у Град Уточишта

Стојиш пред својим творцем
Посрамљен
Због своје блатњаве одеће
Укаљане док си клечао
Пред неком женом са плочника
Сливницима ће тећи крв
Тећи ће крв!

Боље бежи, бежи, бежи
Бежи у Град Уточишта
Боље да бежиш
Бежи у Град Уточишта

У данима лудила
Брате, сестро
Кад осетиш да си све ближе паклу
Молићеш да дође крај
Али неће га бити, пријатељу
Јер гроб ће те избљувати
Избљуваће те ван!

Боље бежи, бежи, бежи
Бежи у Град Уточишта
Боље бежи, бежи
Бежи у Град Уточишта

Радићеш у тами
Против својих земљака
И увидећеш да мораш ићи све даље
И трљаћеш и рибати
Али проблем је, другар
Што се крв не може опрати
Не, крв се не може опрати

Боље бежи, боље да бежиш
Бежи у Град Уточишта
Боље бежи, бежи, бежи
Боље да бежиш
Бежи у Град Уточишта


КРИЛА МУВЕ - Ник Кејв

Воли ме, не воли ме
Воли ме, не воли ме
Провео сам седам дана и седам ноћи
Покушавајући да се утопим у овој сланој води
Ма дај, не цмиздрите
Требаће ми појас за спасавање
Инсект се убио о стакло прозора
Срце ми се стеже због тих јадних мушица
У уху чујем неко зујање
Али то је само још једна њена уцена
Лажљиво шекспировско пренемагање
Крила муве, воли ме, не воли ме
Ооооох, не воли ме!!

Господе, открио сам рецепт за Рај
Узмете самоћу, затим уточиште и тишину додате
Добро промешате, а онда све то испечете!
Слушајте, признајем, крив сам због мизантропије
Ето обесите ме! Био бих вам захвалан, најискреније!
Сведоци сте да без дозволе упада у мој мали пакао
С некаквим особеним разговором у четири ока, поверљиво
А ако бисте о љубави и болу да ми причате
Посаветујте се са мојим чиром, драге воље ће сарађивати
Крила муве, воли ме, не воли 
Хеј, Џо! Неко други мораће то да обави!

Време је да угасимо нашу ватрицу, пепео можеш задржати
А сад здраво, здраво, видимо се сутра мало!
Мени нико неће требати
Кад будем враћао тај дуг највећи
До врха, Џо...
Хеј! Обавезао сам се! Обавезао сам се!
Крила муве, воли ме, не воли ме

ОД ЊЕ ДО ВЕЧНОСТИ - Ник Кејв

У соби број 29, тачно изнад мене
Живи једна девојка
Сузе ми крену и заплачем
На звук њених корака
Чујем како босонога корача по соби
Све три ове бесане ноћи
И чујем како плаче,
Вреле сузе пљуште
Цуре између подних дасака
Падају ми на лице, дочекујем их уснама!
Кораци и сузе, кораци, сузе!
Од ње до вечности
Од ње до вечности
Од ње до вечности
Читам њен дневник, легао сам на њену постељу
Помно испитујем сваку, ма и најмању, мрљу
Исцепао сам једну страницу, сакрио је под мајицу
Побегао кроз прозор, спустио се низ лозу
Побегао сам из њеног кошмара, и вратио се у свој!
У свој! О, у свој!
Од ње до вечнсоти! Сузе! Сузе! Сузе!
Кладим се да је нека нежна, учена душа!
Слушај знам да ће ти звучати чудно
Али док стојим овако, уха приљубљеног уз таваницу
Веруј ми, чујем најтужнији звук који сам икад чуо!
Кораци и сузе! На коленима је, плаче!
Од ње до вечности!

БУНАР БОЛА - Ник Кејв

Идем дуж литице и мрачних провалија
Уз ребро стене, низ кичму камена
Не усуђујем се да починем
Уз звиждук ноћних ветрова
Да њена душа к`о бршљан не прионе
За ово срце од чешљика

О, тај исти Бог који је напустио њу
Потом је напустио и мене
И омекшана сузама, та ледина гола
Место је где копам дубок Бунар Бола

А у том бунару, ведро пуно Туга
Љуља се лагано, споро
И одјекује шупље, мртво
Болно као звоно

Дубоко у том бунару давно изгубљена хаљина
Моје девојчице што плута
Упија сузу што се откине
И у Бунару Бола нестане

Наслони раме на чекрк, ако смеш
Извуци то ведро напоље
Дижи, окрећи, окрећи, дижи
Док ти мишић не ослаби и увене

О, тај исти Бог који је напустио њу
Потом је напустио и мене
Дубоко у Пустињи Очаја
Чекам крај тог Бунара