Изгубих се у Граду у којем сам живио годинама,
Улице, куће, кафане, светлеће рекламе, мутна лица пролазника - све ми однекуд би страно, туђе.
Нађох се на тргу.
И кад сам се спремао да кренем некуд даље, увидјех да трг је у ствари ограничен простор, без излаза, круг без живе душе.
Припих се уза зид неке продавнице - пиљарнице чији излог бијаше претрпан најразличитијом ситном робом за домаћинство, а међу теглама, шерпама, саламом, итд.
сијаше један портрет
неке мени однекуд познате личности...
Све ме то нити утјеши нити упути игдје...
Шта да радим. Ја сам изгубљен, крикнух.
И трг се као чудом (можда на мој крик) намах испуни свјетлошћу и свјетином.
За тренутак осјетих куцање срца, а онда примјетих - каквим сад чудом - све се поче распадати: и свјетлост, и куће, и свјетина, и ја, и тегле и портрет,
претварајући се у једну мрачну купу на чијем врху засија звијезда,
крвава као крв људска.
Нема коментара:
Постави коментар