Не окрећи очи од мене, Господе,
Ја сам обичан свијет,
Иза стакла мутне градске пивнице
Сједим дивећи се колонама пролазника,
У свему налазећи давно изгубљено братство.
Не окрећи главу од мене, Господе,
Оваква је моја судбина,
О бољој ја и не сањам,
Шта би мени судбина власника бистроа,
Трговца робљем, уважена књижевника
Или мученика - па да лутам пустињом
Да тамо гдје си се Ти јавио
Сузу канем,
Кољено отучем,
Ја само бична душа, Господе,
Међу обичним душама
Иза стакла мутне градске пивнице.
И ово је неко људско битисање,
Нека вјера, љубав, доброчинство.
Кад опет прођеш овом уличицом
Једва освијетљеном,
А пролазиш свакодневно, негдје у поноћ,
Окрени се, наружи ме, окамени
Ако то мораш,
Али не окрећи очи од мене, Господе.
(1986)
Нема коментара:
Постави коментар