уторак, 15. август 2017.

Милена Павловић Барили

3.

Летећи дуго и право,
споро,
огромних и црних зеница
непомично загледаних у светлост,
отишао си.
Заувек су под луком твојих крила остали
моји кровови, моје шуме, моји светионици
и моји погледи изгубљени у толикој празнини.
Простор се неподношљиво увећао.
Знам,
одувек сам знала -
последњи пут пред долазак
надвио си сенку својим огромним крилима
над гнездом хиљадугодишњег орла,
а онда си нестао -
узевши му сву радост са лица
сво плаветнило -
све одјеке последње живе музике на овој земљи,
а оставио празан и хладан ваздух
попут вечног поларног дана.
То је био крај.
Знала сам.

Нема коментара:

Постави коментар