В. С.
На Божић сви су чаробњаци.
У набављачкој гужви и блату.
Наспрам тегли кафене алве
опсада тезге као у рату
натоварених људи гомила.
свак је сам себи цар и камила.
Косо марама, криво капа,
торбе, мреже, корпе, пуне руке,
бакалар, јелке, вотке задах,
наранџе, цимет и јабуке.
Хаос од лица, нигде пута
за Витлејем док пада крупа.
Тај што носи скромне поклоне
у превоз скаче, хвата се чврсто,
затим узлази у улаз зграде тоне,
знајућ - у пећини је пусто:
ни благо, ни јасле, ни Та,
над Којом - златни нимбус блиста.
Пустош. Но на мисао о њој
одједном - светлост ниоткуда.
Зна Ирод, владање осионо
најсигурније рађа чуда.
Постојаност сродства таквога -
први је узрок рађања Бога.
То и празнује свуда данас,
приближавање његово руши,
сваки трон. Звезде нису за нас
спас, чему, него то благодушје
што се из људи видно шири,
и ватре које пале пастири.
Снег сипа; не диме, већ трубе
димњаци с крова. Сва лица, рите.
Ирод лоче. Жене се труде
да скрију децу. Ко зна ко иде:
срца, јер ми не знамо знака,
могу не препознати дошљака.
Но кад се на промаји улаза
из мрака ноћног, густога
фигура у марами указа,
и Детета и Духа Светога
осећаш у себи дух без стида;
погледаш небо, видиш - звезда.
1972.
Нема коментара:
Постави коментар