Погледом низ пут и ено је, Мери трчи
Коса јој златна а усне као вишње
Идемо до реке где врбе плчау
И као на клупу заљубљених
Седамо на један оголели корен
Што израња из нагриженог тла
Прикован за земљу навојима бршљана
О Мери, занела си моју душу
(И ја више не разликујем добро од зла)
Заувек талац твог детињег света
А онда сам своје бедно срце
Бацио у тамницу из њених ребара
А она, забацивши увојке
Гази воду
Задиже хаљину изнад колена
И претвара ове воде у вино
А потом уплиће лозу по врбама
Мери се смеје у плићаку
А шарани што се праћакају у реци
Сабласно изгледају под сенком коју је бацила
На ове тужне воде и на моје срце
Нема коментара:
Постави коментар