Напуштајући град, ко Тезеј
свој Лавиринт, остављам Минотаура
да смрди, Аријадну пак да гуче
у загрљају Баха.
Победа!
Залагања апотеоза. Бог
баш тад уговара нам сусрет
кад ми, у центру свршив послове,
већ лутамо по пустари са пленом,
занавек одлазећ из места тих,
да им се никада не вратимо.
У свему све, убиство је убиство.
Дуг смртних је да дижу се на неман.
Ал` ко је реко неман да је бесмртна?
И да нам не би ни на памет пало
како смо друкчији од побеђених,
Бог награду одузима нам сваку,
даље од ока светине што слави,
заповеда нам ћутање. И одлазимо.
И сад већ заиста - занавек.
Јер ако човек може да се врати
на место злочина, он тамо где је
понижен био вратити се не може.
И у том слислу планови Божанства
и наша осећања понижења
у тој се мери апсолутно слажу,
да остају за нама: ноћ,
смрдљива звер и светина што слави,
светиљке, куће. Бах се још на пустари
у помрчини мази с Аријадном.
Па ипак, једном мораш да се вратиш.
Свом дому. Назад. Родном кутку свом.
И пут мој водиће кроз овај град.
Нека да Бог да уза се не имам
двосекли мач, јер град
обично почиње, за оне што
у њему живе, од централних тргова
и кула. Ал` за скитницу од предграђа.
1967.
Нема коментара:
Постави коментар