Скриј, севере. У горе.
У влагу тамну, дубоку.
Ко смолу испод коре
сакриј сузу у оку.
Скриј око пуно жара.
Смотуљак четинара
данима дај на поклон.
Земљи буди небосклон.
Не бој се. Ако затреба,
узећу обличје тетреба,
крила ћу начинити
од календарских страница.
Ил` ћу се, као лисица,
сакрити до људских лица,
од очију двоцевке
и од псеће попевке.
Сакриј. Нека заћуте
уста моја, нек дуго
не срећем ништа друго
осим мочваре жуте.
Јама пут мој нек скрива
од ока урокљива;
остане траг ли, мокри,
- барама ти га покриј.
Не могу ћутњу, опаку.
Позивам на сеобу
оне који неће облаку
пребацивати руј и тескобу.
Не, ћутња није за мене.
Време је да се по мраку
с песмом без речи крене
дуж ограде дрвене.
Објави, громко, врлети,
усуд свој клети, уклети,
над главом мојом која
у део овде паде ти;
нек рука твоја се свије;
од извора пут открије,
да захватам, да схватам
да једино живот ничији није.
Не пањкај, не протуслови.
Олује нове не зови.
Можеш ли, осврни се -
тако се даље и плови:
кроз људе ред што држе,
дуж река, поља што прже,
затим кроз шуме и брда,
све брже. И све брже.
1964.
Нема коментара:
Постави коментар