Идем дуж литице и мрачних провалија
Уз ребро стене, низ кичму камена
Не усуђујем се да починем
Уз звиждук ноћних ветрова
Да њена душа к`о бршљан не прионе
За ово срце од чешљика
О, тај исти Бог који је напустио њу
Потом је напустио и мене
И омекшана сузама, та ледина гола
Место је где копам дубок Бунар Бола
А у том бунару, ведро пуно Туга
Љуља се лагано, споро
И одјекује шупље, мртво
Болно као звоно
Дубоко у том бунару давно изгубљена хаљина
Моје девојчице што плута
Упија сузу што се откине
И у Бунару Бола нестане
Наслони раме на чекрк, ако смеш
Извуци то ведро напоље
Дижи, окрећи, окрећи, дижи
Док ти мишић не ослаби и увене
О, тај исти Бог који је напустио њу
Потом је напустио и мене
Дубоко у Пустињи Очаја
Чекам крај тог Бунара
Нема коментара:
Постави коментар