Рођен сам и одрастао у балтичким мочварама,
одмах
крај цинканих таласа, што увек налећу по два,
и отуд су ми - све риме, отуд ми тај спарушен
глас
што се између нас вије као наквашена влас;
ако се уопште вије. А налакћена шкољка
ушна не препознаје у њима потмули клокот,
већ пљусак платна, капке, шаке, чајнике
што кључају на примусима, максимум - галеба
крике.
У тим крајевима равним зштиту од лажног
пружа
срцу то што се нема где сакрити и што је видик
дужи.
То само звуку даљина стално смет:
око се неће потужити на недостатак еха.
Нема коментара:
Постави коментар