Сањивост приспела из седам села.
Из седам мајура леност дотетура.
И легоше већ, потом згасну пећ.
Прозор у Север око отворио.
Замрла, крај бара, ничија камара.
Пут блатњав у бескрај - веслај, веслај, веслај.
Сунцокрет на стабло лице оборио.
Је л` то киша лева, је л` то чека дева.
Упрегнимо коње и пођимо до ње.
Попићемо, лећи на узглавља мека.
Што тонеш у мук, што гледаш ко ћук?
Плот је шиљат, је ли, као црни јелик,
а иза њега нас одаја та чека.
Пар коња, и чезу, па нек ме повезу.
Не, дом није ово, већ сопче јелово.
И листа, и круг, манастирски луг.
Без колибе, гума, амбара. Узаман
манастир је леп кад је с лица слеп,
а отац игуман управо безуман.
1964.
Нема коментара:
Постави коментар