Жезло моје, моја си слобода -
Срце мог бића и зноја.
Хоће ли скоро истина народа
Да буде истина и моја?
Нисам се земљи поклонио
Пре но што сам себе купио;
Жезло сам узео, осмех одронио
И на далек пут к Риму ступио.
Нек снег на црним брдима стоји,
Нек пашњак никад не озелени,
Туга свих домаћих мојих
Као и некад туђа је мени.
На кланцима снег се растапа,
Јер сунце истине пржи над њим,
У праву је народ, власник тог штапа,
Што ми га даде да видим Рим!*
1914, 1927.
*Истинска слобода увек се осваја тако што човек од себе прави слободно биће. То је суштина Мандељштамовог живота.
Нема коментара:
Постави коментар