У прошле дане, ко милост божја,
док дажд је левао - под стрехом Берзе
и ја сам пиљио, чекао. Можда
нисам грешио. Да. Нисам. Јер се
и срећно било. Живех у заробљеништву
анђела, рвах се с вукодлаком.
Једну лепотицу, на степеништу,
док је трчала, као Јаков
увребах.
Ал` све то одврлуда,
занавек оде, ишчезну. Ипак,
гледам кроз прозор и, написав "куда",
ево, не стављам упитни знак.
Септембар. Врт. Као да се закова
гром предалеки у заушке.
У густом лишћу сазреле крушке
висе попут мушких знакова.
И слух пропушта тек пљусак кише
- ко шкрта рођака у своју кујну -
до ума поспаног - ту једвачујну
не музику још, али ни шум више.
1968.
Нема коментара:
Постави коментар