Слух ми оштар напреже једро,
Бива ми видик пуст и бујан
И тишину посип штедро
Поноћних птица хор нечујан.
Бедан сам исто као природа
И једноставан као небеса,
Попут зрака је моја слобода,
Ко поноћних птиц песма.
Видим месец без даха што је
И небо мртвије од платна;
Бол и необичности твоје
Прихватам, пустоши златна!
1910, 1922 (?)
Нема коментара:
Постави коментар