Вече. Рушевине геометрије.
Тачка, што некад бејаше кут.
Уопште: што даље, то беспредметније.
Тако откривају своју пут.
Ал застају. И шипражје скри остало
ко садржину посланице жиг...
А да помислиш: повод за све је постао
усана мали миг...
Месец, извајан усред Монголије,
уз равнодушно стакло припија чист,
тек обријан оштрицама магнолије,
образ који прекрива пришт.
Као чети потребнијој за редове
пре радњом, но за "ура" у глас,
нашим данима у сутра да се претворе
треба протекли час.
То комплекс је статуе да се преточи
у мрак, јачајући своју дроб.
Само човек се разликује због премоћи
у величини очајања свог.
Нема коментара:
Постави коментар