Мимо идола, арена,
Мимо тргова, олтара,
Мимо сахрањених сена,
Мимо раздраганог бара,
Света, боли људске мимо,
Мимо Меке, вечног Рима,
Плавим сунцем озарени
Ходочасници иду ревни.
Сакати су, с грбом, с гутом,
Гладни, жедни, полунаги.
У очима им је сутон.
У срцима - освит благи.
Певају за њима дине,
Снажно врцају искрице,
Многа звезда њима сине,
Промукло им кличу птице
Да ће бити свет ко пре.
Да, и биће свет ко пре.
Очаравајуће снежан
И неповерљиво нежан.
Да, и биће свет ко пре,
Свет од лажи стакан старе,
Можда доступан за све,
Али бесконачно далек.
Значи, неће бити ништа
Од вере у себе, Бога,
Остаће још само чиста
Илузија и Пут кобан.
Земља се препушта сутонској слици,
Земља свитања имаће светла,
Нађубриће је војници,
Похвалиће је поета.
Нема коментара:
Постави коментар